Proleterska linija

Obeležavanje Prvog maja

2009-05-01T18:12:00.000+02:00

Istorijat obeležavanja Prvog maja kao međunarodnog praznika rada ima svoje korene u specifičnoj borbi radništva za skraćivanje radnog dana. Ideja o skraćenju radnog dana, koja se nalazila u osnovi delatnosti prvih sindikalnih organizacija 30-ih godina XIX veka, ima svoju dužu predistoriju, koja je vezana za razvoj kapitalizma od njegovih ranih stadijuma.

Još početkom XVI veka, u Utopiji Tomasa Mora, izražena je ideja o šestočasovnom radnom danu. Tvorac formulacije o osmočasovnom radnom vremenu bio je Deni Vera, pisac iz prve polovine XVII veka, u čijem je projektu dan podeljen na tri jednaka dela: prvi je namenjen radu, drugi zabavi a treći odmoru. Docnije su pobornici ideje tzv. tri osmice bili Robert Oven u Engleskoj i Sismonidi u Francuskoj, u čije vreme pada i formiranje prvih sindikalnih organizacija.

Sve veće zaoštravanje socijalnih suprotnosti u kapitalizmu i porast svesti radničke klase doveli su do stvaranja Međunarodnog udruženja radnika, odnosno Prve internacionale, 1864. godine u Londonu. Internacionala se posebno zalagala za borbeno insistiranje na skraćenju radnog dana na osam sati, a Karl Marks je u njeno ime tu potrebu formulisao i kao neophodan preduslov da rednici mogu da se umno razvijaju, međusobno komuniciraju, i organizuju društveni i politički rad.

Posle pada Pariske komune bio je praktično onemogućen rad Prve internacionale, ali njene ideje su ostale ideje vodilje radničkog pokreta pojedinih zemalja. Stoga nije slučajno što je 1884. godine Federacija strukovnih sindikata SAD odlučila da sindikalne organizacije preduzmu inicijativu kako bi počev od 1. maja 1886. godine osmočasovni rad postao stvarnost. Ova rezolucija, koja je postala nagoveštaj jedne nove borbe proletarijata celog sveta, nije bila u svoje vreme gotovo ni zapažena. Ni u SAD Federacija strukovnih sindikata nije imala širi oslonac, a van zemlje nije se gotovo ni znalo da postoji. Pa ipak je ta rezolucija odigrala značajnu istorijsku ulogu.

Kada je osvanuo Prvi maj 1886. godine, sprovedeno je, širom SAD 5.000 štrajkova uz učešće 340.000 radnika. U masovnim demonstracijama radnici su nosili transparente na kojima su bile ispisane tri osmice. Njihove parole su bile: »Počev od danas, nijedan radnik ne treba da radi više od osam časova: osam sati rada, osam sati odmora, osam sati kulturnog uzdizanja«. Ove parole o tri osmice postale su docnije veoma popularne. Snaga radničkog pokreta bila je tako očigledna da su zastrašeni poslodavci bili prisiljeni na popuštanje. Već tog dana oko 200.000 radnika izvojevalo je osmočasovni radni dan; krajem meseca – još 50.000; a još oko milion radnika izborilo je skraćenje radnog vremena.

Istorija Prvog maja kao međunarodne demonstracije radnika za osmočasovno radno vreme i ostala prava radničke klase počinje zapravo tek događajima koji su se odigrali u Čikagu 3. i 4. maja 1886. godine. U ovom američkom gradu Prvi maj je protekao relativno mirno. Oko 40.000 radnika obustavilo je rad, a sledećih dana pridružilo im se još. Poslovna i politička oligarhija bila je iznenađena i nastojala je da uz pomoć policije rastera skupove i rasturi radničke povorke.

Policija je stupila u akciju 3. maja predveče. Na mitingu pred Fabrikom poljoprivrednih mašina, kome je prisustvovalo 8.000 radnika, govorio je jedan od vođa anarhista, Ogast Spajs. Odjednom su se otvorile kapije fabrike i iz dvorišta su izašli štrajkbreheri i plaćeni detektivi poslodavaca. Nastao je metež, počela je i pucnjava. Plaćenici poslodavaca i policajci, koji su se umešali, počeli su da pucaju na radnike. Šest radnika je poginulo, a oko 50 ih je bilo ranjeno.

Sutradan su ponovo bile organizovane manifestacije na Hejmarket skveru. U početku mirne, one su se posle eksplozije jedne bombe pretvorile u strašno krvoproliće. Broj mrtvih nije tačno ustanovljen, a znatan broj manifestanata bio je uhapšen. Od njih je docnije pet radnika osuđeno na smrt: Ogast Spajs, Albert Parsons, Adolf Fišer, Džordž Engel i Luj Ling. Na taj način buržoazija je želela da zaplaši radnike i da osujeti njihovu borbu za svoja prava. Ali ove prve žrtve majskih demonstracija imale su suprotno dejstvo od onog koji je očekivala buržoazija.

Pokolj u Čikagu odjeknuo je širom sveta. Uspomena na ovaj događaj očuvana je u docnijem praznovanju Prvog maja – dana borbe svih radnika sveta protiv kapitalističkog ugnjetavanja. Na Prvom kongresu Druge internacionale u Parizu 1889. godine odlučeno je da se svake godine, počev od Prvog maja 1890. godine, sprovode masovne demonstracije i štrajkovi za zaštitu interesa radničke klase. Na taj način je utemeljen Prvi maj kao međunarodni praznik radnih ljudi. Prvi maj je postao dan borbe za ostvarenje prava radničke klase celog sveta.

Godine 1893. održana je prva prvomajska proslava u Srbiji. Toga dana, već u osam sati ujutru, beogradska kafana »Radnička kasina« u Makedonskoj ulici bila je krcata ljudima. Crvenele su se trake s parolom: »Proleteri svih zemalja, ujedinite se!«. Uz zvuke radničke Marseljeze pred kafanom se postrojila povorka, gde se za tren oka stvorio gust špalir žandarmerije. Ometeni pretnjama žandarma, svi učesnici su se razišli, sem sedamnaestorice obućara. Ovih sedamnaest ljudi, okruženo dvostrukim redom žandarma, krenulo je u Topčider, gde je pročitan pozdrav socijaliste Vase Pelagića mladom srpskom proletarijatu. Zatim je zbor bio rasteran.

Prva masovnija proslava Prvog maja u Srbiji organizovana je 1905. godine. Ulicama Beograda u prvomajskoj povorci prošlo je 6.000 učesnika, a na zboru u Topčideru bilo ih je oko 10.000. U Kragujevcu je bilo 800 učesnika, u Nišu 2.000, u Pirotu na proslavi 1.500, u Šapcu isto toliko, itd. Srpski proletarijat je proslavljao Prvi maj u znaku solidarnosti sa ruskim radnicima, koji su se borili protiv carizma. U fabrikama i radionicama bio je obustavljen rad. Parole beogradskih radnika bile su: »Osmočasovni radni dan i zakonska zaštita radnika! Rat ratu, mir među narodima! Dole s militarizmom, živela narodna vojska! Živela ruska revolucija! Pravo borbe, pravo štrajka, sloboda radničke koalicije!«.

Posle Prvog svetskog rata, usled uspeha Oktobarske revolucije u Rusiji i žilavih revolucionarnih pokušaja u Nemačkoj i Mađarskoj, buržoazija u mnogim zemljama, pa i u tada formiranoj jugoslovenskoj državi, prelazi u kontranapad protiv radničke klase i njenih tekovina. Već je 1919. godine tadašnja radikalsko-demokratska vlada zabranila proslavu Prvog maja. Izvršena su hapšenja brojnih komunista i sindikalnih aktivista. U Beogradu je žandarmerija uoči Prvog maja na Pašinom brdu, Banjici i na Topčiderskom brdu postavila topove. Već sledeće godine režim je počeo da zavodi mere kojima se van zakona stavljaju Komunistička partija i sindikalne organizacije, tako da je tokom čitavog perioda postojanja Kraljevine Jugoslavije svaki pokušaj organizovanja Prvomajskih demonstracija bio praćen policijskim progonima i terorom.

Na kraju Drugog svetskog rata, zahvaljujući uspehu Narodnooslobodilačke borbe i socijalističke revolucije, Beogradom je Prvog maja 1945. godine povorka od 250.000 ljudi demonstrirala solidarnost sa završnim borbama protiv fašizma i spremnost radništva da svoj rad uloži u obnovu i izgradnju ratom razorene zemlje, očekujući da će radnička klasa imati vodeću ulogu u stvaranju slobodnijeg društva.

* * *

Na sto dvadesetu godišnjicu organizovanog obeležavanja Prvog maja u okviru međunarodnog radničkog pokreta, u Srbiji nema pravih prvomajskih demonstracija, iako se socijalni problemi radnika u privatizovanim preduzećima zaoštravaju do te mere da se sve češće organizuju drastične forme protesta kao što su štrajkovi glađu. Dok radi skretanja pažnje javnosti jedan od štrajkača samom sebi odseca prst, vođa sindikata "Nezavisnost" Branislav Čanak opstruiše organizovanje prvomajskog protesta, optužujući radnike da više vole da jedu jagnje nego da idu na protest, a funkcioneri samostalnog sindikata najavljuju mogućnost transformisanja sindikata u političku stranku, dižući ruke od neposredne borbe za radnička prava na radnom mestu.

Pred Prvi maj, više od deset hiljada radnika i radnica iz cele Srbije okupilo se na protestu u organizaciji Saveza samostalinih sindikata 29. aprila 2009. godine u Beogradu. Crvena inicijativa podržala je ovaj protest čiji su zahtevi bili obustavljanje otpuštanja radnika, smanjivanja plata i penzija, kao i da se teret ekonomske krize prebaci na najbogatije. Na protestu je pokazana veća masovnost i veći potencijal radničkog bunta nego prethodnih godina, i jedino je konfuzna i izdajnička politika sindikalnih lidera uslovila da protest ne bude još masovniji i da na njemu ne bude još jače izraženo suprotstavljanje radničke klase politici koju država sprovodi u interesu kapitalističke klase.

Solidarnost sa studentskim buntom u Hrvatskoj

2009-04-25T09:20:00.002+02:00

Studenti i studentkinje Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, okupljeni u Nezavisnoj studentskoj inicijativai su 20. aprila započeli blokadu svog fakulteta u znak protesta zbog sve izraženije komercijalizacije visokog školstva, formulišući na svom plenumu zahteve za besplatnim obrazovanjem, odnosno adekvatnijim preusmeravanjem sredstava koje obezbeđuje celo društvo.

Tokom sedmice, na osnovu istih zahteva, blokoran je veći broj fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, kao i fakulteti na sveučilištima u Zadru, Rijeci, Splitu, Osijeku i Puli, tako da je studentski bunt poprimio razmere najznačajnijeg događaja u zemlji.

Naši drugovi i drugarice iz Crvene akcije, koji su se aktivno angažovali u ovim događajima, već prvog dana blokade hrvatskih fakulteta, dali su sledeću informaciju o tome:

„Točno u podne, studentice i studenti preuzeli su upravljanje Filozofskim fakultetom u Zagrebu. Nastava je blokirana, organizirana je studentska redarska služba koja čuva sigurnost studenata i imovinu fakulteta, a upravljanje je preuzeo studentski plenum. Preuzimanje uprave nad fakultetom čin je protesta protiv komercijalizacije školstva, a ključna poruka je da znanje nije roba – ono je ljudsko pravo koje ne može ovisiti o tome koliko tko ima novaca.

U skladu s tim zahtjev je ukidanje školarina i povećanje ulaganja u znanost i obrazovanje, te obrana sveučilišne autonomije pred naletima kapitala. Pod kolektivnom studentskom upravom fakultet neće prestati biti mjesto obrazovanja pošto će studenti organizirati tribine, predavanja i radionice posvećene društvenoj kritici i obrani ljudskih prava pred kapitalom. Taj sadržaj biti će dostupan svima zainteresiranima. Radnici se pozivaju da se solidariziraju i udruže u borbu protiv kresanja naših prava zbog obrane profita šefova i političara. Nakon što su nam uz izgovor krize smanjili plaće, dijelili otkaze, ukinuli besplatno zdravstvo i školstvo vrijeme je da organiziramo otpor. Filozofski fakultet od danas je mjesto otpora. Tu se narod udružuje i demokratski odlučuje kako će organizirati borbu za svoja prava. Širimo dalje… Šefovi su krivi za krizu, neka plate!“.

Aktuelni studentski protesti u Hrvatskoj imaju sličnosti sa organizovanjem beogradskih studenata u jesen 2006. godine, kada je prvi put na ovim prostorima značajnije pokazano suprotstavljanje trendu da se znanje i školovanje tretiraju kao roba na tržištu. Međutim, isticanje slogana „Znanje nije roba“, koji je obeležio tadašnje beogradske proteste, tek danas je postiglo svoje prave efekte, doživljavajući punu afirmaciju po hrvatskim univerzitetskim centrima. Zahtevi koji proističu iz tog slogana i demokratski potencijal masovnih skupova koji ih formulišu, omogućavaju uticaj na artikulisanje šireg aspekta klasne borbe. U situaciji povećanja školarina i smanjenja budžetskih izdvajanja za obrazovanje u Srbiji, uz krizu koja vodi opadanju životnog standarda, studenti bi trebalo da pokažu aktivnu solidarnost sa hrvatskim koleginicama i kolegama i slede njihov sjajni primer, organizujući proteste po univerzitetskim centrima Srbije, pridružujući se svetskoj borbi protiv nejednakosti i dominacije.

JEDAN SVIJET – JEDNA BORBA!

ZNANJE NIJE ROBA!

90 godina borbe za komunizam

2009-04-23T00:05:00.000+02:00

Završetkom Prvog svetskog rata, kao glavnog imperijalističkog sukoba početkom XX veka, nastale su krupne društvene, ekonomske i političke promene u celom svetu. Kapitalistički sistem doživeo je duboku krizu. Klasni sukobi su se zaoštrili, dovodeći u pojedinim zemljama, a posebno u carskoj Rusiji, i do revolucionarnog raspleta. Izvršene su velike promene na političkoj karti Evrope, a podstaknuta je i nacionalnooslobodilačka borba naroda u kolonijama. Raspadom habsburškog, nemačkog i osmanskog carstva, prevlast u Evropi zadobile su Francuska i Velika Britanija uspostavljajući versajski sistem međunarodnih odnosa, u kojem se javljaju nove nacionalne države: Poljska, Finska, Litvanija, Letonija, Estonija, Čehoslovačka, Austrija, Mađarska i Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Mlada Sovjetska Rusija našla se, po okončanju iscrpljujućeg građanskog rata i strane vojne intervencije u nametnutom kapitalističkom okruženju, izolovana od evropske i svetske politike, s međunarodnim uticajem ograničenim na svetski komunistički pokret.

U većini evropskih zemalja, pored četvorogodišnjih ratnih strahota koje su njihovi narodi preživeli, imperijalistički rat je ostavio za sobom teška materijalna razaranja i ogromne ljudske žrtve, što je dovodilo i do revolta šitokih razmera. Plima revolucionarnih previranja započetih februarskom buržoarsko-demokratskom i oktobarskom socijalističkom revolucijom u Rusiji 1917. godine, širila se Evropom, dok su udružene imperijalističke države bezuspešno pokušavale da vojnom inervencijom uguše rusku revoluciju. Pod uticajem Oktobarske revolucije, u uslovima ratnih pustošenja i raspada čitavih država i armija, zaoštrenih klasnih odnosa i rastućeg nezadovoljstva seljačkih i vojničkih masa, krajem 1918. i u prvoj polovini 1919. godine, radnička klasa na kratko osvaja vlast u delovima Nemačke i u Mađarskoj. Ti događaji otvarali su perspektive evropske i svetske proleterske revolucije, stvarajući veliki izazov kapitalizmu, a ujedno i povod za krupne promene u radničkom pokretu. U međunarodnom radničkom pokretu dovedena su do krajnosti sukobljavanja iz perioda uoči rata i tokom rata. Nastao je potpuni idejni, politički i organizacioni rascep u organizacijama radničke klase i u međunarodnim i u nacionalnim okvirima. Nasuprot reformističkom krilu u međunarodnom radničkom pokretu - koje je nastojalo da obnovi Drugu internacionalu i težilo smirivanju revolucionarnih previranja - početkom marta 1919. godine, na Lenjinovu inicijativu, stvorena je Treća, komunistička internacionala, kao međunarodni štab revolucionarnog proletarijata za rukovođenje očekivanom svetskom revolucijom.

Stvaranjem zajedničke države jugoslovenskih naroda nastupila je nova istorijska situacija za razvoj klasne borbe, a nastale su i krupne promene u radničkom pokretu jugoslovenskih zemalja. Pod uticajem Oktobarske revolucije u Rusiji i dubokih socijalnih previranja u zemlji, radničkih štrajkova i učestalih pobuna agrarne sirotinje neposredno po završetku rata, naročito u severnim i zapadnim krajevima zemlje, ubrzan je proces obnavljanja, jačanja i omasovljavanja sindikalnog i političkog pokreta radničke klase. U obnovljenim socijaldemokratskim strankama i organizacijama pojačavaju se ideološka podvajanja i razmimoilaženja u traganju za odgovorima na pitanja koja su se postavljala pred radničkom klasom u novostvorenoj državi potresanoj klasnim i nacionalnim suprotnostima.

Novi naraštaj, izrastao u revolucionarnom vremenu, oštro se razlikovao od većine obnovljenih i novoformiranih socijaldemokratskih organizacija. Studentski socijalistički klubovi dobijaju komunističko obeležje već 1918. i početkom 1919. godine. Pod uticajem Lenjinovih shvatanja klasne borbe i proleterske partije - na inicijativu pojedinih članova socijaldemokratskih partija i učesnika Oktobarske revolucije koji su se vratili u zemlju - u više mesta Srbije, Vojvodine, Bosne i Hercegovine i Hrvatske formiraju se početkom 1919. godine ilegalne komunističke grupe.

Inicijativu za ujedinjenje radničkog pokreta na platformi revolucionarne klasne borbe dala su januara 1919. godine rukovodstva socijaldemokratskih partija Srbije i Bosne i Hercegovine. Akciji se pridružio Jugoslovenski komunistički revolucionarni savez pelagićevaca. Za ujedinjenje na platformi klasne borbe izjasnili su se leva grupa u Socijaldemokratskoj stranci Hrvatske i Slavonije, čiji je Akcioni odbor marta 1919. preuzeo rukovodstvo zagrebačke organizacije ove stranke, zatim dalmatinski socijalisti na pokrajinskoj konferenciji krajem marta, socijaldemokratske organizacije u Slovenačkom primorju pod italijanskom okupacijom početkom aprila, do tada formirane ili obnovljene socijaldemokratske organizacije u Crnoj Gori i Makedoniji, Socijaldemokratske organizacije Banata, Bačke i Baranje na kongresu u Subotici 24. marta i socijaldemokrati iz redova Srba i Bunjevaca na kongresu Srpsko-bunjevačkog agitacionog odbora 13. aprila u Novom Sadu. Za stvaranje jedinstvene revolucionarne radničke partije izjasnile su se i grupe jugoslovenske socijalističke omladine u Francuskoj.

Kongres ujedinjenja održan je u Beogradu od 20. do 23. aprila 1919. godine. Na kongresu su učestvovala 432 delegata koji su zastupali oko 130.000 organizovanih pripadnika radničkog pokreta jugoslovenskih zemalja.

Kongres je protekao u znaku oprečnih stavova, polemika i rasprave o koncepcijama revolucionarnih i reformskih struja. Usvojena je Podloga ujedinjenja, u koju je uključen opšti deo programa Srpske socijaldemokratske partije, preuzet iz Erfurtskog programa nemačke socijaldemokratije. Ocenjeno je da je kapitalistički sistem ušao u završnu fazu, da klasna borba proletarijata i buržoazije vodi velikim socijalnim revolucijama i da se stvaraju uslovi za skoro uspostavljanje komunističke privrede. U Podlozi se isticalo da se rušenje kapitalizma i uspostavljanje komunističkog društva može ostvariti jedino putem osvajanja političke vlasti od strane proletarijata, razaranja starih organa vlasti i vaspostavljanja isključive vlasti radničke klase. Politička strategija nove partije - koja je dobila naziv Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista), da bi na drugom kongresu, juna 1920. godine u Vukovaru, ime promenila u Komunistička partija Jugoslavije - zasnivala se na opredeljenju za klasnu borbu i jugoslovensku socijalističku revoluciju, u kojoj bi prirodni klasni saveznici radničke klase bili seljaci bezemljaši i seoska sirotinja. Ukazivalo se na klasnu suštinu reakcionarne politike u zemlji i pozivalo na borbu protiv vlade i buržoazije. Podvrgnut je kritici način i oblik izvršenog državnog ujedinjenja i njegovi nosioci, kao i mesto i uloga jugoslovenskih buržoazija u balkanskoj, evropskoj i svetskoj kontrarevoluciji. U Podlozi je konstatovano da Druga internacionala nije dorasla zahtevima istorijske situacije. Odlučeno je da novoosnovana Partija pristupi Komunističkoj internacionali.

OSUDIMO RASIZAM BEOGRADSKIH VLASTI!

2009-04-08T22:01:00.003+02:00

U Beogradu se 8. aprila „prigodnim kulturno-umetničkim programom“ obeležava Međunarodni dan Roma. Tome treba dodati podatak da Srbija trenutno predsedava međunarodnim projektom „Dekada inkluzije Roma“, a vredi pomenuti i da je, uz veliko interesovanje javnosti, Skupština Srbije nedavno, 26. marta, usvojila Zakon o zabrani diskriminacije. Međutim, sve te aktivnosti daju lažnu sliku o odnosu vladajućeg režima prema manjinskim pravima Roma.

Na osnovu naloga Gradske uprave Beograda, 3. aprila su u romskom naselju u novobeogradskom Bloku 67 bagerima srušene improvizovane kuće. Taj čin je izvršen izuzetno brutalno, uz upotrebu policijske sile i iznenada, jer je nalog za iseljenje predviđao rok od 15 dana, a predat je prethodnog dana. Više od 45 porodica sa ukupno 126 članova ostalo je bez krova nad glavom, a gradski organi im nisu prethodno obezbedili nužni smeštaj. Pošto je romsko naselje srušeno, njegovi stanovnici, koje većinom čine izbeglice, među kojima je bilo male dece, kao i starih i bolesnih ljudi, proveli su nekoliko noći na otvorenom.

Naselje je srušeno radi, kako je navedeno, izgradnje saobraćajnice za potrebe objekata namenjenih održavanju predstojeće Univerzijade. Ti objekti su, zapravo, famozni stambeno-poslovni kompleks „Belville“, koji sa ogromnim profitom na tržište plasira konzorcijum Delta Holdinga i Hypo Alpe-Adria Banke, kao još jedan od simbola stambene segregacije i komercijalne najezde kojom se degradira urbani ambijent Novog Beograda.

Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas hitro je dokazao čije interese zastupa, time što je kao glavno opravdanje za brutalnost izneo podatak da su stanovnici sirotinjskog naselja tu bili „nelegalno naseljeni“. On je veoma bahato osudio protest oštećenih ljudi i zapretio im ponovnom upotrebom policije. Tom prilikom je izjavio i sledeće: „Mi nismo vlast koja želi da na neki brutalan način pomera tako sve ljude, nego samo one koji ugrožavaju razvoj Beograda“. Taj funkcioner otišao je i korak dalje, kada je narednog dana izjavio da će grad obezbediti prihvatne centre za ljude kojima je srušio domove, s tim što se „oni koji nemaju prebivalište u Beogradu moraju vratiti u one sredine iz kojih su došli u Beograd“.

Gradonačelnik Beograda se, pritom, pozvao na jednakost pred zakonom svih građana, ističući da oko toga nema kompromisa. Takva izjava, osim što kod pristojnih ljudi izaziva bes i gorčinu, može da nas podseti i na umesnu opasku francuskog pisca Anatola Fransa o „veličanstvenoj jednakosti zakona koji zabranjuje bogatašima kao i siromasima da spavaju pod mostovima, da prose po ulicama i da kradu hleb“.

Bahatost gradonačelnika samo je ohrabrila rasističke reakcije beogradske malograđanštine. Slično rasističkim protestima povodom ranijih pokušaja raseljavanja romskih izbeglica koji žive ispod mosta „Gazela“ u okolinu naselja „Dr Ivan Ribar“ ili u Ovču, ovom prilikom je u Boljevcima, koji su ponuđeni kao lokacija za preseljenje, grupa meštana napravila blokadu, uz paljenje jednog od kontejnera predviđenih za smeštaj ljudi od kojih su gradske vlasti stvorile beskućnike.

Čitava situacija još jednom potvrđuje spregu kapitalizma i rasizma. Bez obzira što Beogradom vlada koalicija sastavljena uglavnom od stranaka koje se predstavljaju kao „socijalno odgovorne“ ili „levičarske“, i što se deklarativno zalažu za poštovanje prava manjina i protiv diskriminacije, gradski čelnici su u konkretnoj situaciji pokazali spremnost da sprovedu brutalne rasističke akcije toliko efikasne da izazivaju zavist kod pripadnika neonacističkih organizacija. Takve rasističke akcije beogradske vlasti i ne moraju da se zasnivaju na ideološkoj predrasudi o genetskoj inferirnosti neke etničke grupe. Rasistički efekat je postignut zahvaljujući spremnosti na bespogovornu poslušnost prema dovoljno jakom finansijskom interesu eksponenata krupnog kapitala. Uostalom, rasistička ideologija se istorijski i razvila sa funkcijom pravdanja trgovine robljem i eksploatacije kolonija u periodu uspona kapitalizma od XVII do XIX veka.

Skandalozni anticivilizacijski akt nasilnog raseljavanja socijalno najugroženijih stanovnika Beograda i rušenja njihovog naselja pokazao je beskrupuloznost kapitalista i njihovih političara. S druge strane, videlo se i to da žrtve komunalnog nasilja ne pristaju da ćutke trpe brutalno ugnjetavanje, već da su spremne na javne proteste protiv rasističkih napada, bez obzira na to kolika je moć onih koji ih sprovode. To je dokazano protestima održanim ispred Skupštine Beograda neposredno posle rušenja naselja. Protesti Roma čiji su domovi srušeni izražavali su borbu za pravo na život, slobodu, rad i stanovanje. Stoga ne treba da čudi isticanje antikapitalističkih parola radikalne levice na ovim protestima.

Solidarnost sa sugrađanima koje ugrožava sprega tajkuna i političara, sa onima koji su svakodnevno izloženi napadima neonacista i drugih rasista, treba da se intenzivira u predstojećim protestima za smenu rasističke gradske vlasti Beograda i protestima protiv urbanističkog terora koji se sprovodi u interesu sticanja profita.

NEĆEMO DA PLAĆAMO NJIHOVU KRIZU! POKRENIMO PROTESTE!

2009-03-28T23:49:00.004+01:00

Svetska ekonomska kriza već mesecima svuda stvara ozbiljne društvene potrese. Širom sveta narod protestuje protiv neadekvatnih ekonomskih mera koje se sprovode kao odgovor na krizu. Vlade nekoliko zemalja već su podnele ostavke zbog toga.

Vlada Republike Srbije je 26. marta sklopila kreditni aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom. Tim povodom najavljene su mere štednje u okviru "programa za ublažavanje posledica krize". One obuhvataju pre svega uvođenje poreza na plate i penzije od 6% svima čija su mesečna primanja veća od 12000 dinara, kao i zamrzavanje visine plata u narednih 18 meseci.

Ove mere, koje su licemerno nazvane "porez solidarnosti" će najteže pogoditi siromašnije stanovništvo i one sa srednjim primanjima, jer ovakva linearna stopa poreza neće biti nikakav teret za tajkune. Očekivane posledice vladinih mera biće smanjenje opšteg životnog standarda, talas otpuštanja s posla i povećanje broja zaposlenih na crno. Očigledno je da se pod izgovorom "solidarnosti", u stvari, od običnih ljudi očekuje da na svojoj grbači iznesu teret krize.

Vlada Srbije ovim merama samo još jednom dokazuje svoju nesposobnost, jer umesto da je uštedu našla u smanjenju vlastite potrošnje, ona preduzima korake koji ugrožavaju najsiromašnije.

Od vlasti koja počiva na sprezi tajkuna, kriminalaca i partijskih feudalaca ne može se očekivati da doprinese ublažavanju posledica ekonomske krize.

Zato je potrebno da izađemo na ulice i protestima izrazimo otpor ovim vladinim merama, javno pokazujući neslaganje s politikom koja je suprotstavljena interesima najširih slojeva društva.

Organizujmo proteste, pružimo podršku svim socijalnim protestima i štrajkovima, i povežimo se u otporu prema sistemu koji štiti privilegovane. Prava se ne dobijaju na poklon, već se stiču borbom!

Protiv rehabilitovanja kvislinga

2009-03-07T01:11:00.002+01:00

U jeku politički orkestriranih sudskih rehabilitacija kolaboracionista s fašističkim okupatorom iz perioda Drugog svetskog rata (ukidanje presude glumici Žanki Stokić za saradnju s nedićevskim aparatom, inicijativa za ukidanje presude Draži Mihailoviću), u Beogradu je počela da jača skromna ali artikulisana antifašistička reakcija, o čemu svedoči sledeće saopštenje:

BEOGRADSKA ANTIFAŠISTIČKA INICIJATIVA POVODOM REKLAMIRANJA MOMČILA ĐUJIĆA

Pre nekoliko dana u Beogradu su se na bilbordima pojavile reklame za knjigu Miloslava Samardžića "Vojvoda Đujić i Dinarska četnička divizija" sa pretećim i izazivačkim likom Momčila Đujića.

Protiv takvih nemilih prizora izloženih u javnom prostoru, odgovorno su reagovali građani Beograda, koji su zlokobne reklame zasuli farbom.

Beogradska antifašistička inicijativa daje podršku tom postupku, osuđujući izdavača knjige i firmu koja mu je iznajmila oglasni prostor zbog vređanja osećanja naših sugrađana takvim pokušajem veličanja Momčila Đujića. Đujić je bio ratni zločinac iz Drugog svetskog rata, poznat po kolaboraciji sa fašističkim vojnim formacijama i ulozi u raspirivanju rata u bivšoj Jugoslaviji od 1991. godine.

Neće proći!

Beograd, 4. marta 2009. godine

Svetska ekonomska kriza i perspektiva kraja kapitalizma

2008-12-04T00:34:00.008+01:00

Kriza koja od septembra dramatično potresa svetsko finansijsko tržište, i koja nastavlja da se produbljuje prenoseći se na realni sektor, donosi uslove za jačanje i razvoj klasne borbe.

Po svom obimu, ova kriza podseća na one koje su izbile 1929. i 1974. godine. Za razliku od finansijskih potresa koji su se dešavali na vrhuncu dominacije neoliberalizma tokom devedesetih i tada pogađali samo zemlje kapitalističke periferije, današnji krah je započeo u samom centru kapitalističkog sistema, odakle se proširio do globalnih razmera. Aktuelna kriza, koja je posledica rasula koje je godinu dana ranije zavladalo američkim tržištem hipotekartnih kredita, izazvala je toliku paniku, da i ozloglašeni desničarski lideri, poput francuskog predsednika Nikole Sarkozija, pozivaju na preispitivanje neoliberalne politike poverenja u moć tržišta da samo sebe reguliše. Na zaokret u globalnoj ekonomskoj politici još više ukazuju mere državne intervencije bez presedana, poput nacionalizacije velikih banaka i osiguravajućih kuća, koja se u Sjedinjenim Američkim Državama sprovodi u cilju spasavanja finansijskog sektora.

Već prvi refleks panike naveo je buržoaske novinare i političare da se naglo sete analiza protivrečnosti kapitalizma, koje je u Kapitalu razvio Karl Marks. Naravno, najveći broj njih se, poput nemačkog ministra finansija, zadržao samo na tome da dâ uzgredan komentar o destruktivnosti ljudske pohlepe i pomene kako „neki delovi Marksove teorije i nisu tako pogrešni“. Nasuprot takvom površnom pristupu, stvarni cilj kritike koju je Marks formulisao još pre uspona imperijalističke faze kapitalizma u poslednjim decenijama XIX veka, bio je da se ukaže na dugoročnu neodrživost načina proizvodnje koji je usmeren isključivo na stvaranje viška vrednosti.

„Periodično obezvređivanje postojećeg kapitala, koje je imanentno sredstvo kapitalističkog načina proizvodnje za zadržavanje pada profitne stope i za ubrzavanje akumulacije kapital-vrednosti stvaranjem novog kapitala, narušava date odnose u kojima se zbiva prometni i reprodukcioni proces kapitala, i zato je praćeno iznenadnim zastojima i krizama procesa proizvodnje“, piše u trećem tomu Marksovog Kapitala. Ali se Marks ne zadržava samo na takvom konstatovanju ekonomske zakonitosti kapitalizma, već razmatranje pojave krize smešta u širu perspektivu istorijskih ograničenja tog sistema: „Prava granica kapitalističke proizvodnje jeste sâm kapital, jeste to što se kapital i samooplođavanje njegove vrednosti ispoljava kao polazna i završna tačka, kao pobuda i svrha proizvodnje; što je proizvodnja samo proizvodnja za kapital, a ne obrnuto, da su sredstva za proizvodnju prosto sredstva za sve šire razvijanje životnog procesa za društvo proizvođača. Zbog toga granice u kojima se jedino može kretati održanje i oplođavanje kapital-vrednosti, koje počiva na eksproprijaciji i osiromašivanju velike mase proizvođača, te granice stalno dolaze u protivrečje s metodima proizvodnje koje kapital mora da upotrebi u svoju svrhu, i koji guraju na neograničeno uvećanje proizvodnje, na proizvodnju kao samocilj, na bezuslovni razvitak društvenih proizvodnih snaga rada. Sredstvo – bezuslovni razvitak društvenih proizvodnih snaga – dolazi u neprekidni sukob sa ograničenom svrhom, oplođavanjem vrednosti postojećeg kapitala“.

Aktuelna kriza zaoštrava i čini vidljivijim postojeće sukobe između onih koji žive od svog rada i kapitalista koji ih eksploatišu. Vladajuće klase ne kriju nameru da teret krize prebace na radništvo i široke slojeve neprivilegovanih. Talasi otpuštanja, rast troškova života, zamrzavanje plata i „stezanje kaiša“, pokazuju kakva je defanzivna taktika kapitala. S druge strane, ugroženi radnici i radnice imaju prilike da se organizuju u otporu prema otpuštanju, prema smanjivanju plata i poskupljenjima, i da razviju mehanizme borbene klasne solidarnosti koji bi mogli da predstavljaju ozbiljan izazov vladajućem poretku.

Dugotrajna strukturalna kriza, poput one iz tridesetih godina XX veka, suočava kapitalistički sistem s razvojem antiimperijalističke borbe, koja dobija opšti karakter, a otpor s periferije sistema povećava i mogućnosti jačanja međuimperijalističkih sukoba. Takođe postoji i opasnost od jačanja fašizma tamo gde se kapitalisti osećaju nesposobni da organizovano radničko nezadovoljstvo suzbijaju drugim sredstvima, poput kontrolisanja putem korumpiranih sindikata i uvlačenja u „socijalni pakt“.

Krize u kapitalizmu, u principu, obezbeđuju perspektivu nove ekspanzije, jer čine pretpostavku dalje akumulacije kapitala. Međutim, to je samo jedna dimenzija ovog problema političke ekonomije. Marksova teorija predviđa da kapitalizam mora propasti zbog svojih protivrečnosti. Ali, pošto – po Marksovim rečima – ljudi sami stvaraju svoju istoriju, tako se ni do sloma kapitalizma ne dolazi automatizmom ekonomske nužnosti proširene negativne reprodukcije i dovođenja do nemogućnosti akumulacije, već putem proleterske revolucije, koja predstavlja pravu istorijsku granicu kapitalističkog načina proizvodnje.

S takvim saznanjem, kao imperativ se nameće rad na jačanju organizovanih revolucionarnih snaga i sistematsko razvijanje masovnog pokreta koji bi kao cilj imao uspostavljanje vlasti najširih slojeva nad sredstvima za proizvodnju. Potrebno je osposobiti revolucionarni pokret za delovanje u pravom momentu, jer u razvijenom kapitalizmu svaka velika kriza može da izraste u krajnju krizu, da dovede do sloma kapitalizma i ostvarivanja humanijeg, komunističkog društva.

V. Marković

Otpor prema otpuštanju radnika i radnica u Srbiji

2008-11-15T22:54:00.007+01:00

U poslednjih mesec i po dana, u Srbiji je otpušteno oko tri hiljade radnika i radnica. Slična sudbina mogla bi da zadesi još oko 100.000 zaposlenih, pre svega u privatizovanim firmama, koji bi u narednoj godini mogli da ostanu bez posla, pod izgovorom da je razlog za otpuštanje svetska finansijska kriza. Otpuštene nije mogao da zaštiti socijalni program, a ni kolektivni ugovori, budući da su kontrole postupaka poslodavaca od strane državnih institucija mahom formalnog karaktera.

Pada u oči podatak da je većina otkaza uručena u privatizovanim firmama, a više od polovine odnosi se na fabrike koje je kupio Predrag Ranković Peconi (Vital i Sunce) iako je reč o fabrikama iz prehrambene industrije koja nije zahvaćena krizom. Zabrinjava i to što je isti poslodavac, zaposlenima u Rubinu, najavio da ih posle prinudnih odmora, na koje su upućeni po usmenom nalogu, očekuju otkazi. Radnici u toj kruševačkoj fabrici optužili su Peconija za zastrašivanje i vršenje pritiska na njih, jer ih je, tvrde, upućivao na rad u pogone i do 50 kilometara udaljene od mesta boravka i određivao dvokratno radno vreme, zbog čega su bili prinuđeni da na poslu provode i po 15 sati. Iako je ministar za rad i socijalnu politiku Rasim Ljajić pre nekoliko dana izjavio da je bilo neopravdanih otkaza i da će država reagovati angažovanjem svih inspekcijskih službi, u Republičkom inspektoratu za rad kažu da da je raspoređivanje na rad do 50 kilometara van sedišta firme, ukoliko je obezbeđen redovan prevoz i nadoknada troškova, u skladu sa Zakonom o radu. Inspektorat je, ipak, morao da objavi kako će „reagovati po prijavi zaposlenog ili sindikata, izvršiti nadzor u svakom konkretnom slučaju, utvrditi relevantno činjenično stanje i preduzeti mere“.

U Agenciji za privatizaciju izjavljuju kako će, u slučajevima kada kupac ne poštuje odredbe iz socijalnog programa, Centar za kontrolu poslodavcu najpre uručiti opomenu i odrediti rok za usaglašavanje sa odredbama potpisanog sporazuma, što uključuje i vraćanje radnika na posao, i tek ako ne postupi po toj meri, sledi raskid kupoprodajnog ugovora. Ipak, informativna služba Agencije za privatizaciju, dala je i sledeću izjavu: „Nismo nadležni za slučajeve otpuštanja u Vitalu i Suncu, jer je reč o fabrikama do kojih je Ranković došao transakcijom na tržištu kapitala. Kad je reč o Rubinu, kontrola koju je Agencija obavila, nije potvrdila optužbe radnika. U toj firmi je sve čisto i nema kršenja kupoprodajnog ugovora“.

Treba pomenuti i borsku Fabriku opreme i delova, koju je iz restrukturiranja, u maju ove godine, kupio nesuđeni vlasnik Borskog basena, austrijski A-tek, a već u novembru najavio je da će otpustiti oko 200 radnika. „Prema socijalnom programu, kupac bi mogao u prvoj godini, usled ekonomskih teškoća ili tehnoloških i organizacionih promena, da otpusti oko stotinak radnika, ili 15 odsto od ukupno 600 zaposlenih. Da li tu obavezu i poštuje, utvrdićemo u prvoj redovnoj kontroli koja je zakazana za decembar“, opet se čuje iz Agencije za privatizaciju.

Kompanija Zdravlje Aktavis, prema tvrdnjama iz Samostalnog sindikata u Leskovcu, nezakonito je donela odluku da 194 radnika proglasi tehnološkim viškom. Takođe je data informacija i da radnici Zdravlja nikada nisu potpisali kolektivni ugovor, već pravilnik o radu koji je formulisao direktor.

Pre četiri meseca ova fabrika bila je u žiži javnosti zbog afere sa bebi čajem u kojem je pronađena bakterija salmonela, ali do danas niko nije odgovarao zbog ugrožavanja zdravlja dece. Tu leskovačku fabriku lekova kupila je pre pet godina za tri miliona evra islandska kompanija Farmako, koja je ubrzo promenila ime u Aktavis. U Zdravlju je tada radilo 2.200 radnika, a sada ih je 902. Još tada su radnici izjavljivali da je fabrika u trenutku privatizacije, u magacinu gotove robe, imalo lekove u vrednosti od devet miliona evra, a prodata je za tri puta manju sumu.

Da radništvo ne treba da ima iluzije povodom mogućnosti da od države očekuje zaštitu svojih prava, svedoči i primer niške konfekcije Niteks, gde novi vlasnik već sedam meseci nije isplatio zarade zaposlenima. Iako je ta firma privatizovana pre dve godine, što znači da je još u sistemu kontrole Agencije za privatizaciju, svih 700 radnika bilo je prinuđeno da početkom ovog meseca stupi u štrajk. Zbog pretnji otkazima, koje im poslodavac upućuje preko rukovodilaca pogona, radnice i radnici ove fabrike spremni su da fizički onemoguće vlasniku ulazak u fabriku.

Otpuštene radnice i radnici konfekcije Kluz-Tisa iz Novog Bečeja ušli su juče u pogone te firme i najavili da neće izaći dok se državni organi ne izjasne o poništenju privatizacije. Oko stotinu njih se okupilo ispred fabrike da bi protestovalo zbog neisplaćenih zarada i otpuštanja. Oni su kazali da im je 17. oktobra rečeno da su dobili otkaze, da im od tada nije dozvoljen ulazak u fabriku i da u njoj više niko ne radi.

Jedna od otpuštnih radnica Nataša Kovačević kazala je da će radnici organizovati dežurstva koja će trajati dok se ne nađe rešenje za njihovu situaciju. Na protestu je iznesen zahtev da se poništi privatizacija, da se smeni direktor tog preduzeća i da se sprovede istraga o radu preduzeća. Kluz-Tisu je 2004. godine kupio nemački Volker, ali je privatizacija poništena, pa je to preduzeće 2006. godine prodato Peđi Mališanoviću iz Subotice, koji je prema navodima radnika, pre nekoliko meseci proizvodne kapacitete dao u zakup firmi Alego iz Vrbasa. Radnice i radnici navode da im vlasnici za prethodne četiri godine duguju 11 zarada i da su plate poslednji put dobili u julu. Iznesena je i informacija da je rukovodstvo zakazalo javnu prodaju fabričke imovine za 14. decembar na osnovu lažne hipoteke.

Prethodnih dana između 25 i 30 otkaza uručeno je radnicima Fabrike keksa Medela u Vrbasu, koja je u vlasništvu komapnije Invej iz Zemuna, ali poslovodstvo Medele odbilo je da da izjavu o tome. Dvadesetak zaposlenih u Trivit mlinu, u vlasništvu Inveja u Vrbasu, obavešteno je da treba da pređu na rad u Medelu. Ovi radnici su danas rekli novinarima da im je zaprećeno da će dobiti otkaze ukoliko ne potpišu rešenja o prelasku u Medelu.

Stotinak radnika fabrike ulja Vital iz Vrbasa (takođe u vlasništvu Inveja), koji su proglašeni za tehnološki višak, protestovalo je juče pred fabrikom, a potom su odbili da potpišu saglasnost da im se otpremnina isplati u tri rate, odnosno da posle prve rate dobiju rešenje o otkazu. Oni su, posle neuspešnih pregovora s poslovodstvom Vitala, izneli stav da je takav odnos poslodavca prema njima sraman i ponižavajući, ističući da se proglašenje tehnološkog viška pravda automatizacijom proizvodnje, iako je jasno da se nijedan proces proizvodnje u uljari ne može izvršiti sa tako malim brojem radnika, koliko je ostalo.

Ovi protesti mogli bi da ukažu na moguće pravce ozbiljnijeg organizovanja radnika i radnica radi zaštite vlastitih prava, i pružanja otpora najnovijoj ofanzivi uspaničenog kapitala.

V. M.

Ozbiljni zadaci pred levicom u Srbiji

2008-09-18T22:36:00.004+02:00

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Srbije Evropskoj uniji ratifikovan je u Skupštini Srbije 9. septembra. Bez obzira na teškoće koje režim u Srbiji ima u odnosu s EU povodom ispunjavanja svojih obaveza prema Haškom tribunalu za ratne zločine, snage orijentisane prema evro-atlantskim integracijama potvrdile su da su ostvarile hegemoniju. Još od proglašenja kosovske nezavisnosti u februaru, nosioci agresivnog srpskog nacionalizma nalaze se u defanzivi, a njihova taktika se pokazuje neuspešnom na parlamentarnim izborima, u pregovorima oko formiranje republičke vlade i lokalne uprave u Beogradu, kao i u događajima povodom hapšenja i izručenja Radovana Karadžića.

Režim koji sebe naziva “vladom levog centra” ili “proevropskom socijalno odgovornom vladom”, kojim dominira Demokratska stranka uz pomoć Socijalističke partije Srbije, sve više učvršćuje svoje pozicije osloncem na vojnu i političku moć američkih i evropskih imperijalista, uz taktičke ustupke ruskom imperijalizmu, poput onih vezanih za gasni aranžman i prodaju nacionalne naftne industrije.

Politička grupacija koja je glumila opoziciju bučnom proruskom retorikom i ostrašćenim pozivima na očuvanje Kosova u sastavu Srbije, sada se nalazi u potpunom rasulu. Do skora vladajuća, Demokratska stranka Srbije ozbiljno se osipa, a Srpska radikalna stranka, koja je predstavljala pojedinačno najveću parlamentarnu partiju, doživela je rascep u kojem je ostala bez dugogodišnjeg lidera, tako da je doveden u pitanje i njen politički opstanak.

U situaciji u kojoj marionete zapadnog imperijalizma mogu neometano da forsiraju neoliberalne mere koje im diktira EU, a deo masa koji je bio zaveden nacionalizmom proživljava duboko razočaranje u politiku za koju su mislili da je alternativa tim procesima, jasno je da raste potreba za stvaranjem istinske opozicione političke snage.

Srbiji je potrebna politička opozicija koja će umeti da artikuliše otpor naroda vladavini tajkuna i tranzicionom kapitalističkom teroru. Preduslov za njeno izrastanje je jačanje političkih snaga koje se jasno zalažu za borbu protiv kapitalističkih društvenih odnosa i protiv imperijalističkog porobljavanja balkanskih i drugih naroda, a koje se snažno distanciraju od nacionalizma kao buržoaske ideologije kojom je pasivizirana radnička klasa. Stoga je autentična levica u Srbiji poziciji da se odlučnije angažuje, kako bi ispunila svoj istorijski zadatak.

V.M.

Crveni univerzitet "Karl Marks"

2008-06-04T16:36:00.014+02:00

Univerzitet i studenti često su bili značajno uključeni u političke turbulencije tokom 1990-ih godina u Srbiji. Međutim, posle smene režima 2000. godine, vlast od njih očekuje da prihvate dvostruku ulogu u fazi ubrzane integracije zemlje u zapadnoevropske privredne i političke tokove.

S jedne strane, akademskoj sredini dodeljena je autonomija bavljenja svojim partikularnim operativnim problemima, kao što su reforma univerziteta i dovijanje za preživljavanjem u tržišnim uslovima, čime je suštinski depolitizovana i lišena prerogativa jednog od nosilaca javne kritike društveno-političkog života, kojima se isticala u odlučnim momentima borbe s Miloševićevim režimom. Na drugoj strani, pak, stajala su očekivanja da, tako tretirani studenti i univerzitet, u skladu sa svojom intelektualnom strukturom treba da predstavljaju rezervoar vitalnih, kvalifikovanih i kompetitivnih slojeva koji će podržati projekat društvene transformacije, zasnovan na načelima političko-ekonomskog liberalizma.

Pasiviziranost koja je karakterisala takvo stanje „kraja istorije“ na univerzitetima u Srbiji prvi put je ozbiljnije prekinuta studentskim protestima koji su u Beogradu izbili u jesen 2006. godine, a koji su imali eksplicitno socijalni karakter, i ostali upamćeni po parolama „Dole školarine!“ i „Znanje nije roba!“.

Budući da se već najavljuju nove studentske borbe protiv visokih školarina i socijalne marginalizovanosti, ima smisla podsetiti se na to da se ovih dana obeležava četrdeseta godišnjica od demonstracija 1968. godine.

Juna 1968. godine, kada se studentska pobuna širila u svetskim razmerama, beogradski studenti i studentkinje, posle prvih sukoba s policijom kod Studentskog grada, zauzeli su Filozofski fakultet u Beogradu, praveći od njega epicentar kritike raslojavanja u jugoslovenskom društvu, reagujući na posledice tržišnih reformi 1965. godine. Taj protest, koji se ubrzo proširio i na ostale univerzitetske centre u Jugoslaviji, zasnivao se na kritici birokratske uzurpacije društvene moći i traženju istinski socijalističkih solucija, a posebno je ukazivao na zatvorenost univerziteta za decu radničkog i seljačkog porekla, kao i na siromašenje studenata i univerziteta usled prevage tržišno-ekonomske orijentacije u društvenim odnosima.

Studentski zahtevi kretali su se tragom izrazito socijalističkog i revolucionarnog programa: svesno ovladavanje zakonom vrednosti nasuprot tržišnoj stihiji; javna demokratska kontrola organa na vlasti i sredstava masovnog komuniciranja nasuprot birokratsko-etatističkom voluntarizmu i manipulaciji; jednakost na temelju društvene svojine i raspodele prema radu nasuprot obnavljanju kapital-odnosa i bogaćenja mimo rada; uspostavljanje vlasti radničke klase na svim nivoima društva nasuprot sužavanju radničkog samoupravljanja na fabrički krug; radničko-klasno ustrojstvo obrazovnog sistema nasuprot njegovom građanskom karakteru.

Na beogradskom Filozofskom fakultetu izvršeno je simboličko sažimanje studentskih zahteva kojima je univerzalna lozinka Francuske revolucije „sloboda, jednakost, bratstvo“ obojena crveno. Tako je na Filozofskom fakultetu 4. juna 1968. godine predloženo da se Beogradski univerzitet ubuduće zove – Crveni univerzitet „Karl Marks“.

V. M.

Potrebni antifašizam

2008-05-09T17:17:00.004+02:00

(povodom Dana pobede nad fašizmom)

Antifašizam je danas potreban kao što je bio potreban i pre sedamdeset godina. Opasna je zabluda da je sa fašizmom završeno kada su Italija i Nemačka doživele vojni poraz u Drugom svetskom ratu, i da fašizmom treba da se bave samo istoričari. Oni koji stvaraju takvu pogrešnu sliku žele da antifašizam predstave kao političko-ideološki program koji je istorijski prevaziđen. Međutim, fašističke ideje su se povampirile u okolnostima ekspanzije nacionalizma i rata, a organizovani fašizam u današnje vreme poprima nove forme.

Nasuprot potrebi da se aktuelizuje borba protiv fašizma, vladajuća politika nastoji da sistematski izbriše domaću antifašističku istoriju. U ime odbrane šačice kolaboracionista, danas se iz istorije brišu hiljade mladih partizanskih boraca koji su tokom Drugog svetskog rata, kao i ceo civilizovani svet, kolaboraciju sa fašizmom doživljavali kao zločin. Na službenom nivou se antifašizam relativizuje putem novih udžbenika istorije i rehabilitacije četnika i drugih pomagača fašističkog okupatora. Zbog antikomunističke politike „nacionalnog pomirenja“ nastoji se da se iz srpske istorije isključi njen najbolji deo – antifašistička borba.

Danas se borba protiv fašizma može i mora voditi na svim poljima: protiv fašističkog smeća po ulicama, protiv šovinističkih političara koji truju javnost krijući se iza liberalnih fraza i protiv ekonomskih i kulturnih struktura koje sve to reprodukuju. Napadi na Rome i druge manjinske grupe od strane onih koji žele „belu Srbiju“ su samo početak. Ako dozvolimo da fašizam ojača, niko neće biti bezbedan. Iskustvo jednog Nemca je to najbolje potvrdilo: „Kada su nacisti došli po komuniste, ćutao sam jer nisam komunista. Kad su pozatvarali socijaldemokrate, ćutao sam jer nisam socijaldemokrata. Kad su došli po sindikaliste, nisam se bunio jer nisam sindikalista. Kada su odveli Jevreje, ćutao sam jer nisam Jevrejin. Na kraju, kada su došli po mene, više nije ostao niko ko bi mogao da digne svoj glas“.

Zbog toga, antifašizam mora biti politički stav najširih slojeva društva, različitih ljudi, čak i kada sami nisu direktno ugroženi. Ovo treba shvatiti kao poziv svima da utiču na svoju okolinu, na svoje prijatelje, kolege i komšije da se zajednički organizuju i spreče fašizaciju društva. Antifašizam je univerzalna moralna dužnost i neodvojivi deo napora za ostvarivanje istinske demokratije i društvene jednakosti.

Fašizam danas

Upotreba pojma fašizam u periodu posle Drugog svetskog rata pokreće mnoge sporove. Opravdane su zamerke na račun neselektivnog korišćenja termina „fašisti“ u svrhu etiketiranja protivnika u svakodnevnoj političkoj propagandi. Međutim, zabrinjavajuća je težnja političke i stručne javnosti za poricanjem fašističke prirode određenih sadržaja političkog i kulturnog života, koji preuzimaju svoju formu i svoje tendencije od istorijski potvrđenih fašističkih uzora.

Prihvatajući onu klasifikaciju po kojoj blok političke desnice sačinjavaju liberalna, konzervativna i reakcionarna orijentacija, fašizam možemo odrediti kao oblik reakcionarne politike koji podrazumeva ideal totalitarnog ustrojstva države do koga se dolazi putem organizovanja masovnog nacionalističkog autoritarnog pokreta sa elementima terora, baziranog na usklađivanju interesa sitne buržoazije i krupnog kapitala, uz ideološku kombinaciju rasizma, antisemitizma, antikomunizma, militarizma i neotradicionalizma. Pritom, treba u vidu imati organizacione i ideološke razlike između najrazvijenijih fašističkih pokreta prve polovine 20. veka (kao što su italijanski i nemački), i onih koji su se po uzoru na njih formirali na prostoru Balkana i istoka Evrope. Balkanske fašističke pokrete tog perioda karakteriše u većoj meri insistiranje na idealu patrijarhalne seoske zajednice, krupna uloga religije i oslanjanje na Crkvu.

Važno je obratiti pažnju na transformisanje organizaciono-ideoloških formi evropskog fašizma posle njegovog vojnog poraza 1945. godine. U zemljama kapitalističkog Zapada ideološko jezgro fašizma sačuvano je putem organizovanja labave mreže najrazličitijih grupa, sa vrlo često protivrečnim motivima: od marginalnih političkih partija, preko međunarodnih udruženja, crkvenih organizacija, intelektualno-umetničkih kružoka i kulturno-propagandnih medijskih projekata, do aktivizma na Internetu. Za bivše socijalističke zemlje posle 1989. godine važe donekle različiti kriterijumi za prepoznavanje novih fašističkih pokreta. Fašistička ideologija koncentriše se oko nostalgije prema kvislinškim uzorima iz Drugog svetskog rata, a često konzervativni sadržaji iz predratnog perioda poprimaju reakcionarnu fašističku dimenziju, budući da se oživljavaju u novom kontekstu, kao radikalna reakcija na vrednosti socijalizma i internacionalizma, sa funkcijom osiguravanja povratka na stare društvene odnose u tzv. tranzicionim procesima.

Kada govorimo o Srbiji, odnos vladajućeg režima i države prema različitim fašističkim pojavama bio je, tokom celog perioda od 1990. godine do danas, izrazito tolerantan i pragmatičan. Miloševićev režim je instrumentalno koristio fašističke organizacije kao rezervno sredstvo terora tokom svoje ratne politike. Posle smene režima 2000. godine, vladajuće partije propagiraju konzervativnu ideologiju „demokratskog nacionalizma“, u okviru koje se delovanje fašističkih grupa predstavlja kao nešto potpuno normalno i politički legitimno, s obzirom na njihovu prevashodno antikomunističku orijentaciju. Sve jači politički uticaj Srpske pravoslavne crkve i njenog klerikalnog konzervativizma, predstavlja značajnu potporu delovanju ovih organizacija i grupa. Organizovani fašizam nastavlja da bude politička rezerva terora koja vladajućim slojevima može poslužiti za amortizovanje talasa socijalnog nezadovoljstva tokom perioda stabilizacije kapitalističkog sistema.

Eksploatacija bez granica

2008-05-07T19:45:00.008+02:00

(beleške o ekonomskom programu LDP i načelima na kojima se on zasniva)

Tokom prošlog meseca, a sa kulminacijom oko Prvog maja, bili smo izloženi egzaltiranom reklamiranju ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP), pod naslovom „Ekonomija bez granica“. Taj program je najavljen kao „ekonomski program moderne Srbije“, a lider LDP Čedomir Jovanović naglasio je kako ovim programom želi da se potvrdi „opredeljenje ka suštinskim promenama, promenama sistema“. (1)

Posle takvog uvoda, moglo bi se pomisliti kako taj program nagoveštava zaokret od postojeće ekonomske politike, zasnovane na neoliberalnom tržišnom modelu, koja već godinama, diktirajući mere deregulacije, privatizacije i liberalizacije trgovine i investicija, bezuspešno pokušava da nađe izlaz iz strukturalne ekonomske krize, uz pogubne efekte na standard života većine stanovništva. Očekivalo bi se da ekonomski program za „modernu Srbiju“, koji nastoji da trasira put ka „promenama sistema“, treba da ponudi racionalniji pristup ekonomskoj politici, više osećaja za ublažavanje posledica krvavog nasleđa Srbije 1990-ih, pokušaj da se isprave efekti drastičnih praksi ratnog profiterstva i pljačkaških prvatizacija, da ponudi više solidarnosti i društvene odgovornosti u oblasti privrede.

Nasuprot tome, program „Ekonomija bez granica“ za svoj sadržaj ima fanatično isticanje vere u liberalizam, u konkurenciju kao preduslov svakog napretka, u suverenitet potrošača umesto suvereniteta proizvođača, u minimalne funkcije države, usmerene uglavnom na policijske zadatke zaštite poretka i vlasničkih prava. Okosnicu programa čine zalaganje za slobodno tržište rada i minimalnu regulaciju tržišta kapitala, zalaganje za liberalizaciju domaćeg tržišta i potpunu unilateralnu spoljnotrgovinsku liberalizaciju, koja podrazumeva ukidanje svih carina i vancarinskih barijera, zalaganje za smanjenje javne potrošnje, zalaganje za potpunu privatizaciju javnih i društvenih preduzeća, i zalaganje za potpunu liberalizaciju tokova kapitala. (2)

Iz ovoga se vidi da ekonomski program LDP, zapravo, ne nudi ništa novo. On se sastoji iz veoma suvog i nekreativnog nabrajanja oveštalih dogmi desničarske neoliberalne političke doktrine, koja se ustoličila kao inspiracija politike Ronalda Regana i Margaret Tačer, počev od 1970-ih, kada je kejnzijanski pristup ublažavanju strukturalne krize kapitalizma doživeo slom. Reprivatizacija čitavih sektora socijalizovane privrede, zahtev da se celo društvo ustroji na tržišnim principima, redukcija nivoa socijalnih izdataka i zaštite, uz glorifikovanje društvenog takmičenja, nešto je sa čim se i Srbija, u manjoj ili većoj meri, suočava još od „ratne tranzicije“ tokom Miloševićeve vladavine 1990-ih. Sve vodeće političke partije u Srbiji (od Srpske radikalne stranke i Socijalističke partije Srbije do Demokratske stranke i G17 plus) svoje programe baziraju na vrednostima tržišne privrede, izražavajući slabije ili snažnije pristajanje na neoliberalnu politiku. Nijedna, pak, toliko otvoreno i bezobzirno ne zagovara mere kojima se siromaši životni ambijent većine stanovništva i ugrožavaju univerzalna ljudska prava, poput prava na socijalnu zaštitu, prava na rad, prava na zadovoljavajuće uslove rada, na zaštitu od nezaposlenosti, prava na zdravstvenu zaštitu, prava na zadovoljavajući standard života, itd, kao što se to čini u nedavno prezentovanom ekonomskom programu LDP.

Taj program zahteva „radikalne reformske rezove“ u cilju uklanjanja „socijalističkog mentaliteta“ i sličnih „ekonomskih i mentalitetskih poremećaja“, koji su, prema piscima programa, posledica „vladajuće ekonomske filozofije kolektivizma“. (3)

Jedan od pisaca programa, član ekonomskog tima LDP Ivan Janković, obrazlaže da bi radikalne reformske mere, koje bi doprinele ekonomskom rastu, trebalo da budu „radikalno smanjenje državne potrošnje, smanjenje ili zamrzavanje plata u javnom sektoru, smanjenje poslovne regulative odnosno oslobađanje preduzetničke inicijative, ukidanje kontrole cena i plata, privatizacija... liberalizacija tržišta rada“. (4)

Isti pisac slavu je stekao kao glavni urednik internet magazina „Katalaksija“, propagandnog projekta čiji je cilj proširivanje intelektualnog uticaja Mizesa, Hajeka, Nozika i drugih predstavnika „libertarijanske“ doktrine o omnipotentnom tržištu.

Čin obnarodovanja ekonomskog programa LDP, redakcija „Katalaksije“ propratila je javnim saopštenjem. U njemu se prvo deklariše da je „Katalaksija“ časopis posvećen „promociji individualne slobode i slobodnog tržišta“, čija se politika suprotstavlja posledicama „komunističke zaostavštine i opredeljenja ogromnog broja političkih stranaka za ideje u rasponu od radikalne levice do socijaldemokratije“. Potom se ističe kako ekonomski program LDP, koji je, sa dvoje kolega iz Centra za slobodno tržište, napisao i promovisao glavni urednik „Katalaksije“, „počiva na načelima do kojih drži i časopis ‘Katalaksija’“. Takođe se izražava i zadovoljstvo „ovakvim izborom LDP-a, pogotovo kada se ima u vidu činjenica da je to prva parlamentarna stranka koja je usvojila jedan takav program“. (5)

Kada dođemo do pitanja načela kojih se drže Ivan Janković i njegovi saradnici u „Katalaksiji“, a na kojima počiva i ekonomski program LDP, preostaje nam samo da konstatujemo koliko je upadljiva njihova nepomirljivost s načelima demokratije, modernih vrednosti i progresivnih društvenih težnji za ljudskom emancipacijom.

Naime, tokom proteklih godina, uredništvo i saradnici „Katalaksije“ su kontinuirano, u svojim tekstovima didaktičke i polemičke prirode, iznosili stavove kojima su formulisali veoma konzistentan korpus ideja krajnje desnog liberalizma, izrazito antidemokratskog i reakcionarnog sadržaja, uz javno izražavanje simpatija čak i prema pojedinim fašističkim pojavama.

U tekstovima koji se objavljuju u „Katalaksiji“ polemiše se protiv demokratije, uz insistiranje na tome da poenta bilo kog pravednog političkog poretka nije u demokratičnosti, već u zaštiti individualnih prava, zbog čega poželjna liberalna vlast počiva na potpuno drugačijoj vrsti legitimiteta od demokratske. Iz toga, zatim, sledi zalaganje za ograničenje demokratije, jer politikom treba da se bave ljudi koji su specijalizovani za to zanimanje. (6) A kada se liberalizam oslobodi demokratskog bagaža, može sebi dati i diktatorska ovlašćenja ukidanja pojmova. Što se tiče pojma socijalne pravde, pisac ekonomskog programa LDP naglašava da je to „logička besmislica“. (7)

Pisac ekonomskog programa LDP zahteva praktikovanje konzervativnog patrijarhalnog modela porodice, kao ekonomski opravdanog. Zalaže se za oštru podelu uloga među polovima, gde je za muškarca određeno da ima „aktivnosti van kuće“ i da „zarađuje sredstva za život“, dok žena treba da bude vezana za domaćinstvo i „uzgajanje dece“. On ističe da je očuvanje tradicionalne porodice jedna od pretpostavki očuvanja moralne i kulturne infrastrukture na kojoj počiva „slobodno društvo“, a napad na patrijarhalnu porodicu ocenjuje kao kamuflirani napad na „tradicionalni liberalizam“, i „promociju socijalizma i ropstva pojedinca u odnosu na državu“. (8)

Dalje, pisac ekonomskog programa LDP apeluje na liberalnu javnost da ne naseda na ekološke priče o opasnostima koje su posledica zagađenja planete na kojoj živimo, jer na „histeriju o globalnom zagrevanju“ treba gledati kao na instrument „jačanja političke moći onih grupa koje žele da suzbiju slobodnu konkurenciju i globalizaciju“. (9)

Zanimljivo je s kolikom gorljivošću pisac ekonomskog programa LDP napada pacifiste i druge kritičare agresorske politike predsednika SAD Džordža Buša. Mirovnjačku parolu „Ne damo krv za naftu“, on ocenjuje kao „otrcani komunistički stereotip“, a na dobar odziv koji ona ima u zapadnoevropskim zemljama reaguje elitističkom osudom „doktrinarno-demokratskog poverenja u narod i njegovu zdravu pamet kao pouzdane političke vodiče“. On rezolutno ističe da „svako kome je sloboda naše civilizacije na srcu, mora shvatiti da je jedini poželjan ishod cele ove gužve oko Iraka pobeda Amerike u ratu, i poraz onih koji priželjkuju poraz Amerike, od Pekinga i Moskve, do Teherana, Tora Bore ili Pariza“. (10)

Pisac ekonomskog programa LDP ocenjuje kako će nacionalizam u XXI veku biti „korisna i progresivna pojava“, budući da će biti snaga koja će se suprotstaviti levičarima koji su se, suočeni sa „porazom socijalističkog projekta u okvirima nacionalnih država“, „polako počeli okretati nadnacionalnim institucijama kao novoj igrački za popravljanje čovečanstva i ‘humanizovanje’ kapitalizma“. (11)

Pisac ekonomskog programa LDP zalaže se za „potpunu političku rehabilitaciju Ravnogorskog pokreta“. Smatra da je Draža Mihailović bio „komandant legalnih oružanih snaga“, koji „gradi svoju strategiju tako da poštedi narod žrtava i razaranja“. Janković i njegov saradnik iz redakcije „Katalaksije“ osuđuju partizane kao „grupu profesionalnih revolucionara koja u ratnim uslovima podiže pobunu, ne da bi zemlju oslobodila od jedne okupatorske sile, već da bi je podvrgla okupaciji druge“. Za ove korifeje liberalizma u Srbiji, četnici nesumnjivo predstavljaju „dobre momke“, a njihova „saradnja sa Nemcima je onda imala taktičkog smisla, jer je bolje koncentrisati se na najveću opasnost, komuniste“. Iz toga, pretpostavimo, i sledi njihov zaključak da je „antifašizam po sebi besmislena kategorija“. (12)

Posle takvog zaključka, ne bi trebalo da začudi to što se pisac ekonomskog programa LDP i njegove kolege ne zadržavaju samo na glorifikaciji domaćih ratnih zločinaca i kolaboratora s fašizmom iz vremena Drugog svetskog rata, već izražavaju podršku i drugima koji su okrvavili ruke mučenjem i ubijanjem hiljada nedužnih ljudi u ime načela do kojih drži i časopis „Katalaksija“. Mračna groteska propagiranja tržišnog fundamentalizma potpun oblik dostiže u redakcijskom saopštenju povodom dugo odlaganog početka sudskog procesa nekadašnjem čileanskom diktatoru Augustu Pinočeu, optuženom zbog sistematskih mučenja, masovnih ubistava, nezakonitih zatvaranja i kidnapovanja. Saopštenje pod naslovom „Stop crvenom teroru!“ započinje doslovno sledećom rečenicom: „Redakcija ‘Katalaksije’ se pridružuje većini čileanskog naroda i svim slobodoljubivim ljudima širom sveta u oštroj osudi najave sudskog progona generala Augusta de Pinočea, bivšeg predsednika Čilea, i heroja slobodnog čovečanstva, čoveka koji je obezbedio ne samo napredak i blagostanje Čilea, već i zaustavio dalje širenje komunističke infiltracije u Latinskoj Americi“.

U tom saopštenju podrške Pinočeu, pisac ekonomskog programa LDP i njegovi redakcijski saradnici iznose tvrdnje da je čileanski diktator, šef vojne hunte i poslodavac izbeglim nacistima, „tokom deceniju i po svoje vladavine Čile pretvorio u najslobodniju i najprosperitetniju zemlju Južne Amerike“, dok je „takozvani teror“ s početka 1980-ih „bio samo odmeren odgovor vlasti na širenje nereda koje su izazivali komunistički sindikati, organizujući masovne nasilne demonstracije“. (13)

S obzirom da se ekonomski program LDP „Ekonomija bez granica“ zasniva na istim načelima na kojima počivaju i predstavljeni stavovi, jasno je da je njegovim usvajanjem jedan bizarni ideološki projekat propagiranja neoliberalne dogmatike, nakon dugogodišnjeg upornog zalaganja, najzad uspeo da obezbedi okvir organizovanog partijskog delovanja i time ostvari mehanizme još snažnijeg širenja uticaja doktrine tržišnog totalitarizma u državnom aparatu.

Zahtevi ekonomskog programa LDP idu na ruku svim potencijalnim merama koje pospešuju smanjenje socijalne sigurnosti stanovništva, masovno otpuštanje radnika i radnica, nesigurnost zaposlenja, produžavanje trajanja radnog dana i pogoršavanje uslova na radu, snižavanje plata, neizvesnost penzionih fondova, poskupljenje zdravstvenih usluga i školovanja, suspendovanje demokratije i isključivanje čitavih društvenih slojeva iz političkog delovanja, jačanje polne diskriminacije, uspon militarizma i ratne politike, blagonaklonost prema fašističkom delovanju, organizovanje terora nad radničkim sindikatima...

U okolnostima pritisaka u pravcu sprovođenja takvog ili sličnog programa, treba očekivati vrlo agresivno političko intervenisanje s ciljem podrivanje preostalih elemenata sistema socijalne zaštite i stečenih prava najširih društvenih slojeva. Međutim, ostaje i uverenje da će se brzo konsolidovati i masovan, demokratski, politički artikulisan i solidaran otpor radništva i drugih obespravljenih društvenih grupa, ugroženih perspektivom nametanja neoliberalne utopije bezgranične eksploatacije.

V. Marković

1) „Promocija ekonomskog programa LDP ‘Ekonomija bez granica’“, 10. 4. 2008: http://www.ldp.org.yu/info/news.jsp?id=1064

2) „Ekonomija bez granica“, Liberalno Demokratska Partija: http://www.ldp.org.yu/admin/download/files/_id_75/Ekonomija%20bez%20granica.pdf

3) „Ekonomija bez granica“, Liberalno Demokratska Partija: http://www.ldp.org.yu/admin/download/files/_id_75/Ekonomija%20bez%20granica.pdf

4) „Promocija ekonomskog programa LDP ‘Ekonomija bez granica’“, 10. 4. 2008: http://www.ldp.org.yu/info/news.jsp?id=1064

5) „Saopštenje redakcije časopisa ‘Katalaksija’ povodom usvajanja protržišnog programa LDP-a“, Katalaksija, 2. 5. 2008: http://www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option=com_content&task=view&id=109&Itemid=1

6) Andreja Vražalić, „Demokratija protiv ljudskih prava. Prilog demaskiranju demokratskog mita“, Katalaksija, 12. 11. 2004: http://www.katalaksija.com/template.php?i=&dbtopic_id=4&dbarticle_id=185

7) Ivan Janković, „Šta je to socijalna pravda?“, Katalaksija, 1. 9. 2005: http://www.katalaksija.com/template.php?i=&dbtopic_id=4&dbarticle_id=291

8) Ivan Janković, „Ekonomsko opravdanje patrijarhalne porodice“, Katalaksija, 26. 9. 2004: http://www.katalaksija.com/template.php?i=&dbtopic_id=1&dbarticle_id=136

9) Ivan Janković, „Alarmistički mitovi o globalnom zagrevanju“, Katalaksija, 8. 7. 2007: http://www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option=com_content&task=view&id=93&Itemid=4

10) Ivan Janković, „Antiamerikanizam i mirovnjački talibani“, Katalaksija, 11. 9. 2004: http://www.katalaksija.com/template.php?lang=sr&dbtopic_id=2&dbarticle_id=116

11) Ivan Janković, „Liberalni nacionalizam“, Katalaksija, 26. 4. 2005: http://www.katalaksija.com/template.php?i=&dbtopic_id=4&dbarticle_id=231

12) Andreja Vražalić & Ivan Janković, „Istina ili pomirenje?“, Katalaksija, 18. 12. 2004: http://www.katalaksija.com/template.php?i=&dbtopic_id=3&dbarticle_id=210

13) „Stop crvenom teroru! Povodom najave sudske hajke na generala Pinočea“, Katalaksija, 23. 9. 2004: http://www.katalaksija.com/template.php?i=&dbtopic_id=2&dbarticle_id=129

Živeo Prvi maj! Živela radnička borba!

2008-04-30T01:45:00.006+02:00

Radnice i radnici, nezaposleni, penzioneri, omladino i ostali „gubitnici tranzicije“,

Vi ste ti preko čijih leđa bogati postaju još bogatiji, moćni još moćniji, silni sve silniji, a vi sve siromašniji. Na teret ovog naroda i njegove radničke klase padale su sve avanture vladajuće klase: ratovi, pljačke, privatizacije, pa ponovo ratovi, pa ponovo privatizacije... Od izbora do izbora ponavlja se ista laž: kada prodamo sve što imamo, živećemo bolje. Do sada je prodato sve što nije bilo uništeno, ali ne živimo bolje.

Zašto? Zato što kapitalista, bio on domaći ili inostrani, ima samo jedan cilj – svoj profit. Interesi gazda i interesi zaposlenih nisu isti, a socijalni dijalog je laž sindikalnog rukovodstva. Interesi radnika i gazda su suprotstavljeni, jer gazde žive na račun radničkog rada, i u tome je suština kapitalističkog sistema. Njihov interes je i da bude više nezaposlenih, kako bi mogli da ucenjuju zaposlene, koji bi trebalo da ćute, trpe i budu zadovoljni zato što imaju dovoljno da prežive. Ne dozvolimo to!

I ovog Prvog maja okupljamo se da dignemo glas protiv pljačke naroda, da pokažemo koliko nas je, da se setimo radnika iz Čikaga koji su ubijeni zato što su 1886. godine štrajkovali za osmočasovno radno vreme, da se setimo svih onih koji su do danas proganjani zbog želje da u društvu postoji ravnopravnost, da nestanu socijalne razlike, da se živi po pravdi... Setimo se njih i neka nam oni budu vodilja, jer samo ako se borimo za svoj život i prava, moći ćemo i da ih ostvarimo.

Nema dogovora sa pljačkašima!

Nema kompromisa u borbi za pravdu!

Dole kapitalisti i njihovi političari!

Dole kapitalizam, sistem nepravde i eksploatacije!

Živeo Prvi maj!

Živela radnička borba!

Poskupljenja životnih namirnica

2008-04-26T20:31:00.005+02:00

Kretanja na tržištu ukazuju da će ovogodišnja stopa inflacije biti dvocifrena, a privrednici u gotovo svim anketama očekuju rast cena svojih proizvoda. To znači da građani Srbije treba da budu spremni na još jednu godinu kupovne nesigurnosti zbog rasta cena, pogotovo kad je reč prehrambenim proizvodima. U prvom kvartalu ove godine ta očekivanja su i potvrđena. Konstantna poskupljenja energenata na svetskom tržištu doprinela su rastu cena svih proizvoda, a domaće tržište reagovalo je munjevito na te promene, ali i na rast cena na berzi žitarica i drugih prehrambenih proizvoda.

Poskupljenja su krenula u avgustu prošle godine, a uz rast cena energenata, suša je bila dobar izgovor proizvođačima mesa, brašna, hleba, mleka, ulja i drugih namirnica za pravdanje novih poskupljenja. Tako je, na primer, prošlog avgusta meso poskupelo za oko deset odsto, a početkom ove godine za oko 15 dinara po kilogramu (svinjsko meso). Piletina je s prošlogodišnjih 156,90 dinara skočila na 219,90 dinara za kilogram, junetina je skuplja za 33 dinara. Litar dugotrajnog mleka koštao je lane 60, a sada cena premašuje 70 dinara, dok korekcije cena nisu zaobišle ni voće. Tako banane, umesto prošlogodišnjih 80 dinara, koštaju najmanje 108 dinara, dok su pomorandže skuplje za oko 20 dinara po kilogramu.

Poskupljenje hleba je ipak jedan od najvećih udara na kućni budžet, jer je za veknu polovinom prošle godine trebalo izdvojiti 18 dinara, zatim 30 dinara a sada vekna košta 38 dinara. Skupo je i brašno, čija je maloprodajna cena sa prošlogodišnjih 35,90 dinara skočila na najmanje 52 dinara po kilogramu. Rast cena beleže i proizvodi od brašna, pa pola kilograma makarona košta više od 50 dinara, umesto prošlogodišnjeg proseka od 39,90 dinara, a ne zaostaje ni jestivo ulje koje je sa oko 70 skočilo na 110, dok kod nekih proizvođača litar košta i 145 dinara.

Pritom je porodični budžet prosečne porodice lane iznosio oko 39.000 dinara, od čega je više od 40 odsto prihoda trošeno na kupovinu prehrambenih proizvoda, koji beleže i najveća poskupljenja. Zaposleni s nižim mesečnim zaradama (a oko 60% radnika prima plate manje od republičkog proseka) teško mogu da zadovolje osnovne životne potrebe. Kućni budžeti su ugroženi, jer zarade ne prate inflaciju ni poskupljenja, situacija je tim teža što se najveći deo zarada troši upravo na kupovinu hrane i plaćanje računa za komunalne usluge i električnu energiju. Takav trend rasta cena pogodio je ovog puta, posle poskupljenja hleba, ulja i prošlogodišnjeg poskupljenja mleka, najsiromašnije slojeve stanovništva.

Rast cena hrane je u poslednjih godinu i po dana problem planetarnih razmera. Širom sveta oko 25 hiljada ljudi dnevno umire od gladi i drugih posledica siromaštva. Taj broj će se povećavati kako cene hrane budu rasle. Međunarodne organizacije koje se bave problemima poljoprivrede upozoravaju da će se broj ljudi čija je osnovna ishrana ugrožena povećavati za više od 16 miliona po svakom procentu rasta realnih cena prehrambenih proizvoda.

Uzroke rasta cena osnovnih namirnica na globalnom planu moguće je objasniti masovnim korišćenjem useva za proizvodnju bio-goriva umesto za prehrambene svrhe, kao i nagomilavanjem zaliha u cilju kontrolisanja tržišta od strane najvećih svetskih agro-korporacija.

Pitanje odgovornosti za pad životnog standarda većine stanovništva dobija, zbog svega rečenog, značaj prvorazrednog političkog pitanja ne samo na nacionalnom, već i na svetskom nivou.

V. M.

RTB „Bor": privatizaciona farsa, agonija i nepravda

2008-04-07T16:34:00.013+02:00

Agencija za privatizaciju saopštila je danas da će u sredu biti održan sastanak Odbora za restrukturiranje i privatizaciju Rudarsko-topioničarskog basena „Bor”, koji će odlučiti da li prihvata ponudu austrijske kompanije Atek o produženju roka za uplatu celokupne sume od 466 miliona dolara za taj rudarski basen. Na osnovu te odluke biće upućen odgovarajući predlog Vladi Srbije, koji bi bio razmatran na njenoj prvoj sednici, u četvrtak, 10. aprila, navodi se u saopštenju Agencije.

Pomoćnik ministra ekonomije i regionalnog razvoja Nebojša Ćirić kaže da je privatizacija RTB-a „Bor” od nacionalnog značaja ne samo za borski besen, nego i za celu Srbiju, i da je zbog toga odlučeno da odluku donese Odbor, o čijem zaključku će zatim odlučivati vlada. On je ponovio da će u slučaju da ponuda Ateka bude odbijena, Agencija za privatizaciju početi pregovore sa drugoplasiranim ponuđačem na tenderu – ruskim SMR-om, koji je deo Bejzik elementa Olega Deripaske.

Kompanija Atek je pet minuta pre isteka roka za uplatu novca za kupovinu RTB-a „Bor” zatražila od države dodatni rok i to nakon što je iste večeri saopštila da od te kupovine odustaje. Predlog te kompanije je da odmah uplati 230 miliona dolara, što bi uz već uplaćenih 150 miliona bilo 380 miliona dolara, kao i povećanje licitacione garancije za dodatnih pet miliona dolara, na 15 miliona. Ostatak od 86 miliona dolara bio bi uplaćen do 7. maja. Atek je u revidiranoj ponudi naveo i da će odmah uplatiti garanciju od 60 miliona dolara za dobro izvršenje posla. Austrijska kompanija je u petak najpre zatražila produženje roka za dva meseca, onda je saopštila da od posla odustaje, a pred ponoć i sitek roka poslala novi zahtev, o kojem je javnost oobaveptena tek u subotu po popne.

Predsednik Odbora za restrukturiranje i privatizaciju RTB-a „Bor” je ministar ekonomije Mlađan Dinkić, a čine je i ministri energetike, finanasija, zaštite životne sredine i rada – Aleksandar Popović, Mirko Cvetković, Saša Dragin i Rasim Ljajić, kao i direktorka Agencije za privatizaciju Vesna Džinić.

* * *

Pre samo dva meseca, povodom prodaje RTB-a, zbog koje je, usred politčke krize vladajuće koalicije u Srbiji, bila zakazana hitna telefonska sednica Vlade, koja je pokazala da politički predstavnici buržoaske klase postižu konsenzus jedino povodom privatizacije, reakcije su bile podeljene. Citiramo iz tadašnje štampe:

Ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić je rekao da će pivatizacija RTB-a i modernizacija proizvodnje omogućiti siguran posao za pet hiljada radnika te firme. U Sindikatu RTB-a tvrde, međutim, da upravo radnici nisu obavešteni o detaljima koji se odnosi na socijalni program.

Predsednik sindikata „Nezavisnost” u Topionici i Rafineriji RTB Dragan Jankucić kaže da sindikati nisu uspeli da se dogovore sa austrijskom kompanijom „Atek” o visini otpremnine za radnike RTB. „Na snazi će biti samo obavezni socijalni program po kome je Atek dužan da u naredne tri godine zadrži na poslu više od četiri hiljade zaposlenih u RTB-u”, objasnio je Jankucić.

Na konferenciji za novinare u Beogradu, povodom potpisivanja ugovora o prodaji imovine RTB-a i ustupanja eksploatacionih prava, rečeno je da je 25 miliona dolara od prodajne cene namenjeno za isplatu nagrada za 4.691 radnika tog kombinata. Dinkić je rekao da nema ništa protiv toga, ako se sindikati saglase, da se od tog iznosa isplate i bivši radnici i penzioneri RTB-a.

Iako razume primedbe sindikata, ekonomski novinar Miša Brkić smatra da radnici nemaju razloga za nezadovoljstvo. „Posle svih peripetija oko prodaje RTB-a, kada je Kuprom odustao i napravio aferu, danas možemo da kažemo da smo dobro udali Bor. Atek se pokazao kao ozbiljna kompanija koja je već tokom pregovora sa Vladom insistirala da se jasno preciziraju svi detalji ugovora. Što se tiče cene, tender je održan, a to znači da smo dobili pravu cenu za Bor”, kaže Brkić.

* * *

Tako su o ovoj dimenziji problema govorili neoliberalni ministar, neodlučni sindikalac i, neizbežan kao smrt, propagandista kapitala koji se naziva „ekonomskim novinarom”.

Ali, koje je mišljenje samih radnika i radnica vezano ne samo za konkretno obezbeđivanje otpremnina (kojeg, očigledno ne može da bude, jer je kapitalista-kupac nelikvidan), već za otpremnine uopšte?

Krajem 2003. godine među radništvom Rudarsko-topioničarskog basena u Boru sprovedena je anketa, gde su postavljena pitanja šta radnici i radnice misle o perspektivama svog rada, pa je jedan deo upitnika bio posvećen pitanju otpremnine:

P: Šta za vas znači otpremnina?

O: Otpremnina?…To je jedna velika glupost, jer taj radnik ako nĳe za tolike godine svog radnog staža stekao neke stvari s tom otpremninom ništa neće dobiti. Može samo trenutno, za par meseci, godinu, dve, da dobĳe nešto, inače ostatak sve gubi.

O: Sramotu. Znači predaja.

O: Šta znači, ne znači ništa... Radnici ne bi trebalo da uzimaju otpremninu, treba neradnici iz kancelarĳa, a ne radnici...

O: Otpremnina za mene znači prodaja radnog mesta.

O: Nepravda.

O: Ako je za odlazak u penzĳu znači obezbeđenje starosti i bolesti, ako je za trenutno nazovi socĳalni program to je bukvalno izbacivanje sa radnog mesta pa se snalazi kako znaš i umeš.

O: Otpremnina znači samo gubitak radnog mesta.

P: Koja je otpremnina pravedna?

O: Pravedna otpremnina?…Samo penzĳa, ništa drugo nĳe pravedna otpremnina.

O: Mislim da nĳedna otpremnina nĳe pravedna, samo treba obezbediti ljudima nova radna mesta.

O: Pa, najpravednĳa je ona što je bila možda pre pet-šest godina u slučaju smrti i da se pomaže toj porodici kol’ko je moguće sa ta otpremnina. Taj vid otpremnine mislim da je najrealnĳi, a ovo već - sve nerealno.

O: Pa pravedna je ona koju sam rekao da čovek napuni puni radni staž i da recimo ide u redovnu penzĳu ili eto ako neko je bolestan u invalidsku, i da primi te 3 mesečne plate ko što je nekad bilo.

O: Nema pravedne otpremnine.

O: Samo penzĳska.

O: Nĳedna.

O: Od koje može da se živi onoliko bar koliko je godina radnik proveo u fabrici.

O: Tek sam sada videla da ne postoje te pare zbog kojih čovek treba da napusti pos'o.

O: Pravedna mislim da ne postoji, ako čovek uloži 30 godina rada da ne postoji pravedna otpremnina za tako nešto.

V. Marković

Godišnjica jedne velike pljačke

2008-03-28T18:01:00.004+01:00

Na današnji dan pre pet godina, dakle 28. marta 2003. godine, u kriminalnim okolnostima, obavljena je privatizacija smederevske Železare, odnosno Sartida 1913, sa pripadajućim zavisnim preduzećima (Sartid stara železara, Sartid beli limovi – Šabac, Sartid „Veljko Dugošević“ – Kučevo, Sartid slobodna zona – Smederevo i Sartid luka – Smederevo), i to prodajom američkoj kompaniji U.S. Steel. Železara je prodata za 23 miliona dolara, iako je njena knjigovodstvena vrednost procenjena na oko 580 miliona dolara.

Ova privatizacija, koja je od strane srpske Vlade prikazivana kao velika investicija i primer stvaranja povoljnog ambijenta za stranog investitora, ostaće zabeležena u istoriji kao simbol bezobzirnog prisvajanja društvene imovine, nepoštovanja ugovornih obaveza, korumpiranosti pripadnika režima, laganja zaposlenih... Brojni izveštaji o prodaji Sartida predstavljaće jedno od najznačajnijih svedočanstava da je privatizacija pljačka.

V. M.

REVOLUCIJA NA DNEVNOM REDU

2008-03-27T10:46:00.009+01:00

Pred prevremene parlamentarne izbore u Srbiji, zakazane za 11. maj 2008. godine, javnost je preplavljena ocenama kako će kampanja za njih biti veoma oštra, da će se tokom te kampanje kreirati referendumska atmosfera, a sve to iz razloga što su ovi izbori izuzetno značajni, jer mogu dugoročno ili bar srednjoročno da trasiraju put srpske politike i društva. Odgovor na pitanje koje se ne postavlja, pitanje da li će ti navodno sudbonosni izbori dovesti do bitnijih izmena društvenog poretka zasnovanog na bedi, obespravljenosti i eksploataciji većine stanovništva, unapred je poznat. Takav ishod ne očekuju ni najnaivniji birači, kojima je poznato da, u okviru vladajućih pravila igre, nikako ne mogu da zbace hulje s vlasti, jer se kao alternativa nude jedino hulje iz opozicije. Za sve ključne aktere parlamentarne politike, suština programa je istovetna i svodi se na pretvaranje zemlje u poligon za vojno-političko nadmetanje različitih imperijalističkih sila, zaštitu interesa mafijaša koji su legalizovali svoje poslovne imperije, dozirano raspirivanje šovinističke mržnje prema susednim narodima, propagiranje kulturnog primitivizma i reakcionarnih ideologija.

Čini se kao da nema izlaza iz začaranog kruga parlamentarnog političkog zamajavanja estradnim dilemama personalnih koalicionih kombinacija i ponavljanja zaglupljujućih parola o „očuvanju Kosova“ ili „putu evropskih integracija“. Međutim, narod Srbije dao je nagoveštaj da negde ipak postoji potencijal za razvoj političke akcije usmerene ka temeljnoj društvenoj promeni.

Sredinom 2007. godine u 56 zemalja širom sveta, u okviru studije „Voice of the People“, sprovedeno je redovno ispitivanje javnog mnjenja na uzorku od preko 60.000 ispitanika. Međunarodna agencija za marketinška istraživanja „Gallup International“, ispitivala je, ovog puta, odnos stanovništva prema društvenim promenama. Kako nijedno društveno istraživanje nije neutralno, a na rezultate istraživanja u velikoj meri utiču zahtevi naručioca, treba, naravno, zadržati zdravu skepsu povodom predstavljenih nalaza. Međutim, na ovo istraživanje svejedno treba obratiti posebnu pažnju zbog podatka da se ispitanici iz Srbije izjašnjavaju za revolucionarnu akciju s ciljem korenite društvene promene u postotku koji je najviši u Evropi.

Cilj istraživanja, čiji su nalazi, pod naslovom „Reforme ili revolucija“, objavljeni 9. novembra 2007. godine („povodom godišnjice pada Berlinskog zida“) bio je da se pokaže kako svetom dominira stav da je postepena reforma poželjan način društvene promene. U tom smislu je sugerisano da 59% stanovništva sveta podržava „postepene reforme“, 14% podržava „revolucionarnu akciju“, a 18% smatra da se postojeće stanje mora odlučno braniti.

U čitavom zamešateljstvu suprotstavljanja dve formulacije koje glase: „Celokupni način na koji je naše društvo ustrojeno mora se radikalno promeniti putem revolucionarne akcije“ i „Naše društvo mora se postepeno unapređivati putem reformi“, gubi se iz vida da je da radnički pokret davno razrešio tu lažnu dilemu, što je, uostalom, još 1899. godine Roza Luksemburg rezimirala u svojoj polemici s Berštajnovim revizionizmom, dajući kratku i preciznu formulaciju: „Između socijalne reforme i socijalne revolucije postoji neraskidiva veza – borba za socijalnu reformu predstavlja sredstvo a socijalni prevrat svrhu“. No, nema ničeg neočekivanog u „Gallupovoj“ propagandnoj zameni teza. Takvo zamagljivanje odnosa među pojmovima i grubo zanemarivanje međuzavisnosti složenih društveno-političkih procesa u skladu je i sa sračunatom bahatošću u odnosu na istorijski kontekst predstavljanja nalaza istraživanja. Formalni povod objavljivanja studije o „reformama i revoluciji“ je „godišnjica pada Berlinskog zida“, dakle osamnaesta godišnjica simboličnog kraha istočnoevropskih režima koja se, u kalendaru različitih godišnjica, zadesila samo dva dana posle neuporedivo značajnije, devedesete godišnjice Oktobarske revolucije. Propagandna poruka je, naravno, jasna – ali je promašena.

Upravo je rastuće nezadovoljstvo, koje se manifestuje razočaranjem u „tranzicione procese“ koji su započeli trijumfalnim instaliranjem liberalno-kapitalističkog modela u zemljama na istoku Evrope, ono što ponovo aktuelizuje iskustva proleterskih revolucija. Stručnjaci smatraju da je osnovni uzrok masovnog nezadovoljstva u „tranzicionim“ društvima raskorak između rasta društvene nejednakosti i broja društvenih „dobitnika“. Ideologija tranzicije zasnovana je na shvatanju da tranzicija otpočinje tako što ogroman postotak radništva, seljaštva i službenika tokom procesa privatizacije i restrukturiranja postaje gubitnički. Zatim dolazi do privrednog rasta, udeo gubitnika se postepeno smanjuje, da bi okončanjem tranzicije i ulaskom u klub bogatih, tj. Evropsku uniju, svi pripadnici društva zapravo postali dobitnici. Međutim, istraživanja javnog mnjenja u balkanskim zemljama pokazala su da je, i deset godina po otpočinjanju tranzicije, udeo ljudi koji sebe smatraju gubitnicima u Bugarskoj, Rumuniji, Makedoniji, Albaniji ili Srbiji, bar tri puta veći od onih koji sebe vide kao dobitnike. Objašnjenje nezadovoljstva ovim stanjem istraživači nalaze u ogorčenosti zbog pljačkaške privatizacije i vapijuće društvene nejednakosti.

Što se tiče pomenutog „Gallupovog“ istraživanja, uz odgovarajuću meru sumnje i uvažavanje potrebe rigoroznijih kriterijuma za pojmovno određenje revolucije, čak i filtrirani podaci koji se pojavljuju u njemu mogu da budu od koristi za procenu trenutne situacije i mogućnosti realizovanja novog revolucionarnog početka na globalnom planu. Gledano prema regionima, za revolucionarnu promenu se izjašnjava 7% ispitanika u Zapadnoj Evropi, 8% u Istočnoj Evropi, 9% u Latinskoj Americi,10% u Severnoj Americi, 23% u Aziji i pacifičkom regionu, i 24% u Africi.

Najjača podrška revolucionarnoj akciji, prema predočenim nalazima, prisutna je u sledećim zemljama: Filipini (39%), Pakistan (36%), Indija (35%), Kamerun (26%), Nigerija (25%), Panama (22%), Srbija (21%).

Odskakanje Srbije od istočnoevropskog proseka stepena izjašnjavanja za revoluciju, primećuje se i u poređenju sa zemljama iz neposrednog okruženja: za rezultatom od 21%, koji svrstava populaciju Srbije među prvih sedam „najrevolucionarnijih“ u svetu, u manjoj ili većoj meri zaostaje rešenost respondenata iz Bosne i Hercegovine (15%), Makedonije (12%), Bugarske (11%), Hrvatske (10%), Kosova (7%), Albanije (1%).

Brojke su često nepouzdane. Numerički podaci u mnogim prilikama više dovode u zabunu nego što razjašnjavaju. Pa ipak, ovaj podatak mogao bi da nagovesti kako u Srbiji postoji potencijalna kritična masa otvorenosti za revolucionarnu promenu društvenog poretka.

Jedan domaći sociolog zabeležio je pre par godina: „Ponoviću ono što sam prepisao od Brehta. Elite ne uviđaju da stanovništvo još uvek zarađuje za život, ali sve više pukim slučajem, da svako od nas ono što pojede i popije otima ljudima koji su sve manje figurativno, a sve više stvarno, gladni i žedni. One su u pravu utoliko što su njihovi pripadnici svesni da je ogromna većina Srba svet koji potiče od seljaka. No, seljak nije samo veštački heroizovani Srbin koji sluša naređenja; njemu je odvratno kad vidi kako se hleb baca; on je učestvovao u ratovima koje su oni osmišljavali iz svojih udobnih fotelja; on, kao i opljačkani radnik, može da mrzi i nekog drugog, a ne samo navodne etničke konkurente. Siromaštvo, frustracija i mržnja pre ili posle će nadvladati današnji prekomerni zamor stanovništva Srbije. Kada, kako, u kom pravcu, usudio bih se da ponudim odgovore, ali mi se ne mili da to činim“. Ovaj sociolog, iz svoje udobne akademske pozicije, odbija da imenuje revolucionarnu akciju kao način prevazilaženja opšte društvene stagnacije. Poziva se na Brehtovu pesmu „Još nerođenima“, potiskujući sećanje na to da je u njoj opevana revolucionarna praksa komunista iz dvadesetih i tridesetih godina XX veka.

Mogućnost tako ležernog postavljanja prema problemu revolucije olakšana je činjenicom da za sada u Srbiji nema organizivanih revolucionarnih snaga koje bi bile u stanju da prigušeno narodno nezadovoljstvo artikulišu u pravcu rušenja sadašnjeg poretka. I u svetskim razmerama situacija je, sa stanovišta organizacionih kapaciteta revolucionarnog radničkog pokreta, daleko od idealne. To, međutim, ne znači da se treba prepustiti pasivnosti. Svet je potrebno aktivno menjati, a ne samo tumačiti. Postaje sve očiglednije da je izbor adekvatnog rešenja sužen, i da se u akutnoj formi nameće stara dilema „socijalizam ili varvarstvo“. Stoga rad na izgradnji organizacije s jasnim i osmišljenim revolucionarnim usmerenjem predstavlja prioritet. To je preduslov za razvoj masovnog pokreta koji će se izboriti za uspostavljanje vlasti najširih slojeva nad sredstvima za proizvodnju. To je preduslov realizacije političkog projekta kojim se prevazilaze antagonizmi i mržnja koja je posejana među narodima na prostoru bivše Jugoslavije i Balkana. To je jedini put razvijanja demokratskih potencijala koje ispoljava narod željan korenitih promena.

V. Marković