Potrebni antifašizam

(povodom Dana pobede nad fašizmom)

Antifašizam je danas potreban kao što je bio potreban i pre sedamdeset godina. Opasna je zabluda da je sa fašizmom završeno kada su Italija i Nemačka doživele vojni poraz u Drugom svetskom ratu, i da fašizmom treba da se bave samo istoričari. Oni koji stvaraju takvu pogrešnu sliku žele da antifašizam predstave kao političko-ideološki program koji je istorijski prevaziđen. Međutim, fašističke ideje su se povampirile u okolnostima ekspanzije nacionalizma i rata, a organizovani fašizam u današnje vreme poprima nove forme.

Nasuprot potrebi da se aktuelizuje borba protiv fašizma, vladajuća politika nastoji da sistematski izbriše domaću antifašističku istoriju. U ime odbrane šačice kolaboracionista, danas se iz istorije brišu hiljade mladih partizanskih boraca koji su tokom Drugog svetskog rata, kao i ceo civilizovani svet, kolaboraciju sa fašizmom doživljavali kao zločin. Na službenom nivou se antifašizam relativizuje putem novih udžbenika istorije i rehabilitacije četnika i drugih pomagača fašističkog okupatora. Zbog antikomunističke politike „nacionalnog pomirenja“ nastoji se da se iz srpske istorije isključi njen najbolji deo – antifašistička borba.

Danas se borba protiv fašizma može i mora voditi na svim poljima: protiv fašističkog smeća po ulicama, protiv šovinističkih političara koji truju javnost krijući se iza liberalnih fraza i protiv ekonomskih i kulturnih struktura koje sve to reprodukuju. Napadi na Rome i druge manjinske grupe od strane onih koji žele „belu Srbiju“ su samo početak. Ako dozvolimo da fašizam ojača, niko neće biti bezbedan. Iskustvo jednog Nemca je to najbolje potvrdilo: „Kada su nacisti došli po komuniste, ćutao sam jer nisam komunista. Kad su pozatvarali socijaldemokrate, ćutao sam jer nisam socijaldemokrata. Kad su došli po sindikaliste, nisam se bunio jer nisam sindikalista. Kada su odveli Jevreje, ćutao sam jer nisam Jevrejin. Na kraju, kada su došli po mene, više nije ostao niko ko bi mogao da digne svoj glas“.

Zbog toga, antifašizam mora biti politički stav najširih slojeva društva, različitih ljudi, čak i kada sami nisu direktno ugroženi. Ovo treba shvatiti kao poziv svima da utiču na svoju okolinu, na svoje prijatelje, kolege i komšije da se zajednički organizuju i spreče fašizaciju društva. Antifašizam je univerzalna moralna dužnost i neodvojivi deo napora za ostvarivanje istinske demokratije i društvene jednakosti.

Fašizam danas

Upotreba pojma fašizam u periodu posle Drugog svetskog rata pokreće mnoge sporove. Opravdane su zamerke na račun neselektivnog korišćenja termina „fašisti“ u svrhu etiketiranja protivnika u svakodnevnoj političkoj propagandi. Međutim, zabrinjavajuća je težnja političke i stručne javnosti za poricanjem fašističke prirode određenih sadržaja političkog i kulturnog života, koji preuzimaju svoju formu i svoje tendencije od istorijski potvrđenih fašističkih uzora.

Prihvatajući onu klasifikaciju po kojoj blok političke desnice sačinjavaju liberalna, konzervativna i reakcionarna orijentacija, fašizam možemo odrediti kao oblik reakcionarne politike koji podrazumeva ideal totalitarnog ustrojstva države do koga se dolazi putem organizovanja masovnog nacionalističkog autoritarnog pokreta sa elementima terora, baziranog na usklađivanju interesa sitne buržoazije i krupnog kapitala, uz ideološku kombinaciju rasizma, antisemitizma, antikomunizma, militarizma i neotradicionalizma. Pritom, treba u vidu imati organizacione i ideološke razlike između najrazvijenijih fašističkih pokreta prve polovine 20. veka (kao što su italijanski i nemački), i onih koji su se po uzoru na njih formirali na prostoru Balkana i istoka Evrope. Balkanske fašističke pokrete tog perioda karakteriše u većoj meri insistiranje na idealu patrijarhalne seoske zajednice, krupna uloga religije i oslanjanje na Crkvu.

Važno je obratiti pažnju na transformisanje organizaciono-ideoloških formi evropskog fašizma posle njegovog vojnog poraza 1945. godine. U zemljama kapitalističkog Zapada ideološko jezgro fašizma sačuvano je putem organizovanja labave mreže najrazličitijih grupa, sa vrlo često protivrečnim motivima: od marginalnih političkih partija, preko međunarodnih udruženja, crkvenih organizacija, intelektualno-umetničkih kružoka i kulturno-propagandnih medijskih projekata, do aktivizma na Internetu. Za bivše socijalističke zemlje posle 1989. godine važe donekle različiti kriterijumi za prepoznavanje novih fašističkih pokreta. Fašistička ideologija koncentriše se oko nostalgije prema kvislinškim uzorima iz Drugog svetskog rata, a često konzervativni sadržaji iz predratnog perioda poprimaju reakcionarnu fašističku dimenziju, budući da se oživljavaju u novom kontekstu, kao radikalna reakcija na vrednosti socijalizma i internacionalizma, sa funkcijom osiguravanja povratka na stare društvene odnose u tzv. tranzicionim procesima.

Kada govorimo o Srbiji, odnos vladajućeg režima i države prema različitim fašističkim pojavama bio je, tokom celog perioda od 1990. godine do danas, izrazito tolerantan i pragmatičan. Miloševićev režim je instrumentalno koristio fašističke organizacije kao rezervno sredstvo terora tokom svoje ratne politike. Posle smene režima 2000. godine, vladajuće partije propagiraju konzervativnu ideologiju „demokratskog nacionalizma“, u okviru koje se delovanje fašističkih grupa predstavlja kao nešto potpuno normalno i politički legitimno, s obzirom na njihovu prevashodno antikomunističku orijentaciju. Sve jači politički uticaj Srpske pravoslavne crkve i njenog klerikalnog konzervativizma, predstavlja značajnu potporu delovanju ovih organizacija i grupa. Organizovani fašizam nastavlja da bude politička rezerva terora koja vladajućim slojevima može poslužiti za amortizovanje talasa socijalnog nezadovoljstva tokom perioda stabilizacije kapitalističkog sistema.

Eksploatacija bez granica

(beleške o ekonomskom programu LDP i načelima na kojima se on zasniva)

Tokom prošlog meseca, a sa kulminacijom oko Prvog maja, bili smo izloženi egzaltiranom reklamiranju ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP), pod naslovom „Ekonomija bez granica“. Taj program je najavljen kao „ekonomski program moderne Srbije“, a lider LDP Čedomir Jovanović naglasio je kako ovim programom želi da se potvrdi „opredeljenje ka suštinskim promenama, promenama sistema“. (1)

Posle takvog uvoda, moglo bi se pomisliti kako taj program nagoveštava zaokret od postojeće ekonomske politike, zasnovane na neoliberalnom tržišnom modelu, koja već godinama, diktirajući mere deregulacije, privatizacije i liberalizacije trgovine i investicija, bezuspešno pokušava da nađe izlaz iz strukturalne ekonomske krize, uz pogubne efekte na standard života većine stanovništva. Očekivalo bi se da ekonomski program za „modernu Srbiju“, koji nastoji da trasira put ka „promenama sistema“, treba da ponudi racionalniji pristup ekonomskoj politici, više osećaja za ublažavanje posledica krvavog nasleđa Srbije 1990-ih, pokušaj da se isprave efekti drastičnih praksi ratnog profiterstva i pljačkaških prvatizacija, da ponudi više solidarnosti i društvene odgovornosti u oblasti privrede.

Nasuprot tome, program „Ekonomija bez granica“ za svoj sadržaj ima fanatično isticanje vere u liberalizam, u konkurenciju kao preduslov svakog napretka, u suverenitet potrošača umesto suvereniteta proizvođača, u minimalne funkcije države, usmerene uglavnom na policijske zadatke zaštite poretka i vlasničkih prava. Okosnicu programa čine zalaganje za slobodno tržište rada i minimalnu regulaciju tržišta kapitala, zalaganje za liberalizaciju domaćeg tržišta i potpunu unilateralnu spoljnotrgovinsku liberalizaciju, koja podrazumeva ukidanje svih carina i vancarinskih barijera, zalaganje za smanjenje javne potrošnje, zalaganje za potpunu privatizaciju javnih i društvenih preduzeća, i zalaganje za potpunu liberalizaciju tokova kapitala. (2)

Iz ovoga se vidi da ekonomski program LDP, zapravo, ne nudi ništa novo. On se sastoji iz veoma suvog i nekreativnog nabrajanja oveštalih dogmi desničarske neoliberalne političke doktrine, koja se ustoličila kao inspiracija politike Ronalda Regana i Margaret Tačer, počev od 1970-ih, kada je kejnzijanski pristup ublažavanju strukturalne krize kapitalizma doživeo slom. Reprivatizacija čitavih sektora socijalizovane privrede, zahtev da se celo društvo ustroji na tržišnim principima, redukcija nivoa socijalnih izdataka i zaštite, uz glorifikovanje društvenog takmičenja, nešto je sa čim se i Srbija, u manjoj ili većoj meri, suočava još od „ratne tranzicije“ tokom Miloševićeve vladavine 1990-ih. Sve vodeće političke partije u Srbiji (od Srpske radikalne stranke i Socijalističke partije Srbije do Demokratske stranke i G17 plus) svoje programe baziraju na vrednostima tržišne privrede, izražavajući slabije ili snažnije pristajanje na neoliberalnu politiku. Nijedna, pak, toliko otvoreno i bezobzirno ne zagovara mere kojima se siromaši životni ambijent većine stanovništva i ugrožavaju univerzalna ljudska prava, poput prava na socijalnu zaštitu, prava na rad, prava na zadovoljavajuće uslove rada, na zaštitu od nezaposlenosti, prava na zdravstvenu zaštitu, prava na zadovoljavajući standard života, itd, kao što se to čini u nedavno prezentovanom ekonomskom programu LDP.

Taj program zahteva „radikalne reformske rezove“ u cilju uklanjanja „socijalističkog mentaliteta“ i sličnih „ekonomskih i mentalitetskih poremećaja“, koji su, prema piscima programa, posledica „vladajuće ekonomske filozofije kolektivizma“. (3)

Jedan od pisaca programa, član ekonomskog tima LDP Ivan Janković, obrazlaže da bi radikalne reformske mere, koje bi doprinele ekonomskom rastu, trebalo da budu „radikalno smanjenje državne potrošnje, smanjenje ili zamrzavanje plata u javnom sektoru, smanjenje poslovne regulative odnosno oslobađanje preduzetničke inicijative, ukidanje kontrole cena i plata, privatizacija... liberalizacija tržišta rada“. (4)

Isti pisac slavu je stekao kao glavni urednik internet magazina „Katalaksija“, propagandnog projekta čiji je cilj proširivanje intelektualnog uticaja Mizesa, Hajeka, Nozika i drugih predstavnika „libertarijanske“ doktrine o omnipotentnom tržištu.

Čin obnarodovanja ekonomskog programa LDP, redakcija „Katalaksije“ propratila je javnim saopštenjem. U njemu se prvo deklariše da je „Katalaksija“ časopis posvećen „promociji individualne slobode i slobodnog tržišta“, čija se politika suprotstavlja posledicama „komunističke zaostavštine i opredeljenja ogromnog broja političkih stranaka za ideje u rasponu od radikalne levice do socijaldemokratije“. Potom se ističe kako ekonomski program LDP, koji je, sa dvoje kolega iz Centra za slobodno tržište, napisao i promovisao glavni urednik „Katalaksije“, „počiva na načelima do kojih drži i časopis ‘Katalaksija’“. Takođe se izražava i zadovoljstvo „ovakvim izborom LDP-a, pogotovo kada se ima u vidu činjenica da je to prva parlamentarna stranka koja je usvojila jedan takav program“. (5)

Kada dođemo do pitanja načela kojih se drže Ivan Janković i njegovi saradnici u „Katalaksiji“, a na kojima počiva i ekonomski program LDP, preostaje nam samo da konstatujemo koliko je upadljiva njihova nepomirljivost s načelima demokratije, modernih vrednosti i progresivnih društvenih težnji za ljudskom emancipacijom.

Naime, tokom proteklih godina, uredništvo i saradnici „Katalaksije“ su kontinuirano, u svojim tekstovima didaktičke i polemičke prirode, iznosili stavove kojima su formulisali veoma konzistentan korpus ideja krajnje desnog liberalizma, izrazito antidemokratskog i reakcionarnog sadržaja, uz javno izražavanje simpatija čak i prema pojedinim fašističkim pojavama.

U tekstovima koji se objavljuju u „Katalaksiji“ polemiše se protiv demokratije, uz insistiranje na tome da poenta bilo kog pravednog političkog poretka nije u demokratičnosti, već u zaštiti individualnih prava, zbog čega poželjna liberalna vlast počiva na potpuno drugačijoj vrsti legitimiteta od demokratske. Iz toga, zatim, sledi zalaganje za ograničenje demokratije, jer politikom treba da se bave ljudi koji su specijalizovani za to zanimanje. (6) A kada se liberalizam oslobodi demokratskog bagaža, može sebi dati i diktatorska ovlašćenja ukidanja pojmova. Što se tiče pojma socijalne pravde, pisac ekonomskog programa LDP naglašava da je to „logička besmislica“. (7)

Pisac ekonomskog programa LDP zahteva praktikovanje konzervativnog patrijarhalnog modela porodice, kao ekonomski opravdanog. Zalaže se za oštru podelu uloga među polovima, gde je za muškarca određeno da ima „aktivnosti van kuće“ i da „zarađuje sredstva za život“, dok žena treba da bude vezana za domaćinstvo i „uzgajanje dece“. On ističe da je očuvanje tradicionalne porodice jedna od pretpostavki očuvanja moralne i kulturne infrastrukture na kojoj počiva „slobodno društvo“, a napad na patrijarhalnu porodicu ocenjuje kao kamuflirani napad na „tradicionalni liberalizam“, i „promociju socijalizma i ropstva pojedinca u odnosu na državu“. (8)

Dalje, pisac ekonomskog programa LDP apeluje na liberalnu javnost da ne naseda na ekološke priče o opasnostima koje su posledica zagađenja planete na kojoj živimo, jer na „histeriju o globalnom zagrevanju“ treba gledati kao na instrument „jačanja političke moći onih grupa koje žele da suzbiju slobodnu konkurenciju i globalizaciju“. (9)

Zanimljivo je s kolikom gorljivošću pisac ekonomskog programa LDP napada pacifiste i druge kritičare agresorske politike predsednika SAD Džordža Buša. Mirovnjačku parolu „Ne damo krv za naftu“, on ocenjuje kao „otrcani komunistički stereotip“, a na dobar odziv koji ona ima u zapadnoevropskim zemljama reaguje elitističkom osudom „doktrinarno-demokratskog poverenja u narod i njegovu zdravu pamet kao pouzdane političke vodiče“. On rezolutno ističe da „svako kome je sloboda naše civilizacije na srcu, mora shvatiti da je jedini poželjan ishod cele ove gužve oko Iraka pobeda Amerike u ratu, i poraz onih koji priželjkuju poraz Amerike, od Pekinga i Moskve, do Teherana, Tora Bore ili Pariza“. (10)

Pisac ekonomskog programa LDP ocenjuje kako će nacionalizam u XXI veku biti „korisna i progresivna pojava“, budući da će biti snaga koja će se suprotstaviti levičarima koji su se, suočeni sa „porazom socijalističkog projekta u okvirima nacionalnih država“, „polako počeli okretati nadnacionalnim institucijama kao novoj igrački za popravljanje čovečanstva i ‘humanizovanje’ kapitalizma“. (11)

Pisac ekonomskog programa LDP zalaže se za „potpunu političku rehabilitaciju Ravnogorskog pokreta“. Smatra da je Draža Mihailović bio „komandant legalnih oružanih snaga“, koji „gradi svoju strategiju tako da poštedi narod žrtava i razaranja“. Janković i njegov saradnik iz redakcije „Katalaksije“ osuđuju partizane kao „grupu profesionalnih revolucionara koja u ratnim uslovima podiže pobunu, ne da bi zemlju oslobodila od jedne okupatorske sile, već da bi je podvrgla okupaciji druge“. Za ove korifeje liberalizma u Srbiji, četnici nesumnjivo predstavljaju „dobre momke“, a njihova „saradnja sa Nemcima je onda imala taktičkog smisla, jer je bolje koncentrisati se na najveću opasnost, komuniste“. Iz toga, pretpostavimo, i sledi njihov zaključak da je „antifašizam po sebi besmislena kategorija“. (12)

Posle takvog zaključka, ne bi trebalo da začudi to što se pisac ekonomskog programa LDP i njegove kolege ne zadržavaju samo na glorifikaciji domaćih ratnih zločinaca i kolaboratora s fašizmom iz vremena Drugog svetskog rata, već izražavaju podršku i drugima koji su okrvavili ruke mučenjem i ubijanjem hiljada nedužnih ljudi u ime načela do kojih drži i časopis „Katalaksija“. Mračna groteska propagiranja tržišnog fundamentalizma potpun oblik dostiže u redakcijskom saopštenju povodom dugo odlaganog početka sudskog procesa nekadašnjem čileanskom diktatoru Augustu Pinočeu, optuženom zbog sistematskih mučenja, masovnih ubistava, nezakonitih zatvaranja i kidnapovanja. Saopštenje pod naslovom „Stop crvenom teroru!“ započinje doslovno sledećom rečenicom: „Redakcija ‘Katalaksije’ se pridružuje većini čileanskog naroda i svim slobodoljubivim ljudima širom sveta u oštroj osudi najave sudskog progona generala Augusta de Pinočea, bivšeg predsednika Čilea, i heroja slobodnog čovečanstva, čoveka koji je obezbedio ne samo napredak i blagostanje Čilea, već i zaustavio dalje širenje komunističke infiltracije u Latinskoj Americi“.

U tom saopštenju podrške Pinočeu, pisac ekonomskog programa LDP i njegovi redakcijski saradnici iznose tvrdnje da je čileanski diktator, šef vojne hunte i poslodavac izbeglim nacistima, „tokom deceniju i po svoje vladavine Čile pretvorio u najslobodniju i najprosperitetniju zemlju Južne Amerike“, dok je „takozvani teror“ s početka 1980-ih „bio samo odmeren odgovor vlasti na širenje nereda koje su izazivali komunistički sindikati, organizujući masovne nasilne demonstracije“. (13)

S obzirom da se ekonomski program LDP „Ekonomija bez granica“ zasniva na istim načelima na kojima počivaju i predstavljeni stavovi, jasno je da je njegovim usvajanjem jedan bizarni ideološki projekat propagiranja neoliberalne dogmatike, nakon dugogodišnjeg upornog zalaganja, najzad uspeo da obezbedi okvir organizovanog partijskog delovanja i time ostvari mehanizme još snažnijeg širenja uticaja doktrine tržišnog totalitarizma u državnom aparatu.

Zahtevi ekonomskog programa LDP idu na ruku svim potencijalnim merama koje pospešuju smanjenje socijalne sigurnosti stanovništva, masovno otpuštanje radnika i radnica, nesigurnost zaposlenja, produžavanje trajanja radnog dana i pogoršavanje uslova na radu, snižavanje plata, neizvesnost penzionih fondova, poskupljenje zdravstvenih usluga i školovanja, suspendovanje demokratije i isključivanje čitavih društvenih slojeva iz političkog delovanja, jačanje polne diskriminacije, uspon militarizma i ratne politike, blagonaklonost prema fašističkom delovanju, organizovanje terora nad radničkim sindikatima...

U okolnostima pritisaka u pravcu sprovođenja takvog ili sličnog programa, treba očekivati vrlo agresivno političko intervenisanje s ciljem podrivanje preostalih elemenata sistema socijalne zaštite i stečenih prava najširih društvenih slojeva. Međutim, ostaje i uverenje da će se brzo konsolidovati i masovan, demokratski, politički artikulisan i solidaran otpor radništva i drugih obespravljenih društvenih grupa, ugroženih perspektivom nametanja neoliberalne utopije bezgranične eksploatacije.

V. Marković

1) „Promocija ekonomskog programa LDP ‘Ekonomija bez granica’“, 10. 4. 2008: http://www.ldp.org.yu/info/news.jsp?id=1064

2) „Ekonomija bez granica“, Liberalno Demokratska Partija: http://www.ldp.org.yu/admin/download/files/_id_75/Ekonomija%20bez%20granica.pdf

3) „Ekonomija bez granica“, Liberalno Demokratska Partija: http://www.ldp.org.yu/admin/download/files/_id_75/Ekonomija%20bez%20granica.pdf

4) „Promocija ekonomskog programa LDP ‘Ekonomija bez granica’“, 10. 4. 2008: http://www.ldp.org.yu/info/news.jsp?id=1064

5) „Saopštenje redakcije časopisa ‘Katalaksija’ povodom usvajanja protržišnog programa LDP-a“, Katalaksija, 2. 5. 2008: http://www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option=com_content&task=view&id=109&Itemid=1

6) Andreja Vražalić, „Demokratija protiv ljudskih prava. Prilog demaskiranju demokratskog mita“, Katalaksija, 12. 11. 2004: http://www.katalaksija.com/template.php?i=&dbtopic_id=4&dbarticle_id=185

7) Ivan Janković, „Šta je to socijalna pravda?“, Katalaksija, 1. 9. 2005: http://www.katalaksija.com/template.php?i=&dbtopic_id=4&dbarticle_id=291

8) Ivan Janković, „Ekonomsko opravdanje patrijarhalne porodice“, Katalaksija, 26. 9. 2004: http://www.katalaksija.com/template.php?i=&dbtopic_id=1&dbarticle_id=136

9) Ivan Janković, „Alarmistički mitovi o globalnom zagrevanju“, Katalaksija, 8. 7. 2007: http://www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option=com_content&task=view&id=93&Itemid=4

10) Ivan Janković, „Antiamerikanizam i mirovnjački talibani“, Katalaksija, 11. 9. 2004: http://www.katalaksija.com/template.php?lang=sr&dbtopic_id=2&dbarticle_id=116

11) Ivan Janković, „Liberalni nacionalizam“, Katalaksija, 26. 4. 2005: http://www.katalaksija.com/template.php?i=&dbtopic_id=4&dbarticle_id=231

12) Andreja Vražalić & Ivan Janković, „Istina ili pomirenje?“, Katalaksija, 18. 12. 2004: http://www.katalaksija.com/template.php?i=&dbtopic_id=3&dbarticle_id=210

13) „Stop crvenom teroru! Povodom najave sudske hajke na generala Pinočea“, Katalaksija, 23. 9. 2004: http://www.katalaksija.com/template.php?i=&dbtopic_id=2&dbarticle_id=129