Obeležavanje Prvog maja

Istorijat obeležavanja Prvog maja kao međunarodnog praznika rada ima svoje korene u specifičnoj borbi radništva za skraćivanje radnog dana. Ideja o skraćenju radnog dana, koja se nalazila u osnovi delatnosti prvih sindikalnih organizacija 30-ih godina XIX veka, ima svoju dužu predistoriju, koja je vezana za razvoj kapitalizma od njegovih ranih stadijuma.

Još početkom XVI veka, u Utopiji Tomasa Mora, izražena je ideja o šestočasovnom radnom danu. Tvorac formulacije o osmočasovnom radnom vremenu bio je Deni Vera, pisac iz prve polovine XVII veka, u čijem je projektu dan podeljen na tri jednaka dela: prvi je namenjen radu, drugi zabavi a treći odmoru. Docnije su pobornici ideje tzv. tri osmice bili Robert Oven u Engleskoj i Sismonidi u Francuskoj, u čije vreme pada i formiranje prvih sindikalnih organizacija.

Sve veće zaoštravanje socijalnih suprotnosti u kapitalizmu i porast svesti radničke klase doveli su do stvaranja Međunarodnog udruženja radnika, odnosno Prve internacionale, 1864. godine u Londonu. Internacionala se posebno zalagala za borbeno insistiranje na skraćenju radnog dana na osam sati, a Karl Marks je u njeno ime tu potrebu formulisao i kao neophodan preduslov da rednici mogu da se umno razvijaju, međusobno komuniciraju, i organizuju društveni i politički rad.

Posle pada Pariske komune bio je praktično onemogućen rad Prve internacionale, ali njene ideje su ostale ideje vodilje radničkog pokreta pojedinih zemalja. Stoga nije slučajno što je 1884. godine Federacija strukovnih sindikata SAD odlučila da sindikalne organizacije preduzmu inicijativu kako bi počev od 1. maja 1886. godine osmočasovni rad postao stvarnost. Ova rezolucija, koja je postala nagoveštaj jedne nove borbe proletarijata celog sveta, nije bila u svoje vreme gotovo ni zapažena. Ni u SAD Federacija strukovnih sindikata nije imala širi oslonac, a van zemlje nije se gotovo ni znalo da postoji. Pa ipak je ta rezolucija odigrala značajnu istorijsku ulogu.

Kada je osvanuo Prvi maj 1886. godine, sprovedeno je, širom SAD 5.000 štrajkova uz učešće 340.000 radnika. U masovnim demonstracijama radnici su nosili transparente na kojima su bile ispisane tri osmice. Njihove parole su bile: »Počev od danas, nijedan radnik ne treba da radi više od osam časova: osam sati rada, osam sati odmora, osam sati kulturnog uzdizanja«. Ove parole o tri osmice postale su docnije veoma popularne. Snaga radničkog pokreta bila je tako očigledna da su zastrašeni poslodavci bili prisiljeni na popuštanje. Već tog dana oko 200.000 radnika izvojevalo je osmočasovni radni dan; krajem meseca – još 50.000; a još oko milion radnika izborilo je skraćenje radnog vremena.

Istorija Prvog maja kao međunarodne demonstracije radnika za osmočasovno radno vreme i ostala prava radničke klase počinje zapravo tek događajima koji su se odigrali u Čikagu 3. i 4. maja 1886. godine. U ovom američkom gradu Prvi maj je protekao relativno mirno. Oko 40.000 radnika obustavilo je rad, a sledećih dana pridružilo im se još. Poslovna i politička oligarhija bila je iznenađena i nastojala je da uz pomoć policije rastera skupove i rasturi radničke povorke.

Policija je stupila u akciju 3. maja predveče. Na mitingu pred Fabrikom poljoprivrednih mašina, kome je prisustvovalo 8.000 radnika, govorio je jedan od vođa anarhista, Ogast Spajs. Odjednom su se otvorile kapije fabrike i iz dvorišta su izašli štrajkbreheri i plaćeni detektivi poslodavaca. Nastao je metež, počela je i pucnjava. Plaćenici poslodavaca i policajci, koji su se umešali, počeli su da pucaju na radnike. Šest radnika je poginulo, a oko 50 ih je bilo ranjeno.

Sutradan su ponovo bile organizovane manifestacije na Hejmarket skveru. U početku mirne, one su se posle eksplozije jedne bombe pretvorile u strašno krvoproliće. Broj mrtvih nije tačno ustanovljen, a znatan broj manifestanata bio je uhapšen. Od njih je docnije pet radnika osuđeno na smrt: Ogast Spajs, Albert Parsons, Adolf Fišer, Džordž Engel i Luj Ling. Na taj način buržoazija je želela da zaplaši radnike i da osujeti njihovu borbu za svoja prava. Ali ove prve žrtve majskih demonstracija imale su suprotno dejstvo od onog koji je očekivala buržoazija.

Pokolj u Čikagu odjeknuo je širom sveta. Uspomena na ovaj događaj očuvana je u docnijem praznovanju Prvog maja – dana borbe svih radnika sveta protiv kapitalističkog ugnjetavanja. Na Prvom kongresu Druge internacionale u Parizu 1889. godine odlučeno je da se svake godine, počev od Prvog maja 1890. godine, sprovode masovne demonstracije i štrajkovi za zaštitu interesa radničke klase. Na taj način je utemeljen Prvi maj kao međunarodni praznik radnih ljudi. Prvi maj je postao dan borbe za ostvarenje prava radničke klase celog sveta.

Godine 1893. održana je prva prvomajska proslava u Srbiji. Toga dana, već u osam sati ujutru, beogradska kafana »Radnička kasina« u Makedonskoj ulici bila je krcata ljudima. Crvenele su se trake s parolom: »Proleteri svih zemalja, ujedinite se!«. Uz zvuke radničke Marseljeze pred kafanom se postrojila povorka, gde se za tren oka stvorio gust špalir žandarmerije. Ometeni pretnjama žandarma, svi učesnici su se razišli, sem sedamnaestorice obućara. Ovih sedamnaest ljudi, okruženo dvostrukim redom žandarma, krenulo je u Topčider, gde je pročitan pozdrav socijaliste Vase Pelagića mladom srpskom proletarijatu. Zatim je zbor bio rasteran.

Prva masovnija proslava Prvog maja u Srbiji organizovana je 1905. godine. Ulicama Beograda u prvomajskoj povorci prošlo je 6.000 učesnika, a na zboru u Topčideru bilo ih je oko 10.000. U Kragujevcu je bilo 800 učesnika, u Nišu 2.000, u Pirotu na proslavi 1.500, u Šapcu isto toliko, itd. Srpski proletarijat je proslavljao Prvi maj u znaku solidarnosti sa ruskim radnicima, koji su se borili protiv carizma. U fabrikama i radionicama bio je obustavljen rad. Parole beogradskih radnika bile su: »Osmočasovni radni dan i zakonska zaštita radnika! Rat ratu, mir među narodima! Dole s militarizmom, živela narodna vojska! Živela ruska revolucija! Pravo borbe, pravo štrajka, sloboda radničke koalicije!«.

Posle Prvog svetskog rata, usled uspeha Oktobarske revolucije u Rusiji i žilavih revolucionarnih pokušaja u Nemačkoj i Mađarskoj, buržoazija u mnogim zemljama, pa i u tada formiranoj jugoslovenskoj državi, prelazi u kontranapad protiv radničke klase i njenih tekovina. Već je 1919. godine tadašnja radikalsko-demokratska vlada zabranila proslavu Prvog maja. Izvršena su hapšenja brojnih komunista i sindikalnih aktivista. U Beogradu je žandarmerija uoči Prvog maja na Pašinom brdu, Banjici i na Topčiderskom brdu postavila topove. Već sledeće godine režim je počeo da zavodi mere kojima se van zakona stavljaju Komunistička partija i sindikalne organizacije, tako da je tokom čitavog perioda postojanja Kraljevine Jugoslavije svaki pokušaj organizovanja Prvomajskih demonstracija bio praćen policijskim progonima i terorom.

Na kraju Drugog svetskog rata, zahvaljujući uspehu Narodnooslobodilačke borbe i socijalističke revolucije, Beogradom je Prvog maja 1945. godine povorka od 250.000 ljudi demonstrirala solidarnost sa završnim borbama protiv fašizma i spremnost radništva da svoj rad uloži u obnovu i izgradnju ratom razorene zemlje, očekujući da će radnička klasa imati vodeću ulogu u stvaranju slobodnijeg društva.

* * *

Na sto dvadesetu godišnjicu organizovanog obeležavanja Prvog maja u okviru međunarodnog radničkog pokreta, u Srbiji nema pravih prvomajskih demonstracija, iako se socijalni problemi radnika u privatizovanim preduzećima zaoštravaju do te mere da se sve češće organizuju drastične forme protesta kao što su štrajkovi glađu. Dok radi skretanja pažnje javnosti jedan od štrajkača samom sebi odseca prst, vođa sindikata "Nezavisnost" Branislav Čanak opstruiše organizovanje prvomajskog protesta, optužujući radnike da više vole da jedu jagnje nego da idu na protest, a funkcioneri samostalnog sindikata najavljuju mogućnost transformisanja sindikata u političku stranku, dižući ruke od neposredne borbe za radnička prava na radnom mestu.

Pred Prvi maj, više od deset hiljada radnika i radnica iz cele Srbije okupilo se na protestu u organizaciji Saveza samostalinih sindikata 29. aprila 2009. godine u Beogradu. Crvena inicijativa podržala je ovaj protest čiji su zahtevi bili obustavljanje otpuštanja radnika, smanjivanja plata i penzija, kao i da se teret ekonomske krize prebaci na najbogatije. Na protestu je pokazana veća masovnost i veći potencijal radničkog bunta nego prethodnih godina, i jedino je konfuzna i izdajnička politika sindikalnih lidera uslovila da protest ne bude još masovniji i da na njemu ne bude još jače izraženo suprotstavljanje radničke klase politici koju država sprovodi u interesu kapitalističke klase.

Solidarnost sa studentskim buntom u Hrvatskoj

Studenti i studentkinje Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, okupljeni u Nezavisnoj studentskoj inicijativai su 20. aprila započeli blokadu svog fakulteta u znak protesta zbog sve izraženije komercijalizacije visokog školstva, formulišući na svom plenumu zahteve za besplatnim obrazovanjem, odnosno adekvatnijim preusmeravanjem sredstava koje obezbeđuje celo društvo.

Tokom sedmice, na osnovu istih zahteva, blokoran je veći broj fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, kao i fakulteti na sveučilištima u Zadru, Rijeci, Splitu, Osijeku i Puli, tako da je studentski bunt poprimio razmere najznačajnijeg događaja u zemlji.

Naši drugovi i drugarice iz Crvene akcije, koji su se aktivno angažovali u ovim događajima, već prvog dana blokade hrvatskih fakulteta, dali su sledeću informaciju o tome:

„Točno u podne, studentice i studenti preuzeli su upravljanje Filozofskim fakultetom u Zagrebu. Nastava je blokirana, organizirana je studentska redarska služba koja čuva sigurnost studenata i imovinu fakulteta, a upravljanje je preuzeo studentski plenum. Preuzimanje uprave nad fakultetom čin je protesta protiv komercijalizacije školstva, a ključna poruka je da znanje nije roba – ono je ljudsko pravo koje ne može ovisiti o tome koliko tko ima novaca.

U skladu s tim zahtjev je ukidanje školarina i povećanje ulaganja u znanost i obrazovanje, te obrana sveučilišne autonomije pred naletima kapitala. Pod kolektivnom studentskom upravom fakultet neće prestati biti mjesto obrazovanja pošto će studenti organizirati tribine, predavanja i radionice posvećene društvenoj kritici i obrani ljudskih prava pred kapitalom. Taj sadržaj biti će dostupan svima zainteresiranima. Radnici se pozivaju da se solidariziraju i udruže u borbu protiv kresanja naših prava zbog obrane profita šefova i političara. Nakon što su nam uz izgovor krize smanjili plaće, dijelili otkaze, ukinuli besplatno zdravstvo i školstvo vrijeme je da organiziramo otpor. Filozofski fakultet od danas je mjesto otpora. Tu se narod udružuje i demokratski odlučuje kako će organizirati borbu za svoja prava. Širimo dalje… Šefovi su krivi za krizu, neka plate!“.

Aktuelni studentski protesti u Hrvatskoj imaju sličnosti sa organizovanjem beogradskih studenata u jesen 2006. godine, kada je prvi put na ovim prostorima značajnije pokazano suprotstavljanje trendu da se znanje i školovanje tretiraju kao roba na tržištu. Međutim, isticanje slogana „Znanje nije roba“, koji je obeležio tadašnje beogradske proteste, tek danas je postiglo svoje prave efekte, doživljavajući punu afirmaciju po hrvatskim univerzitetskim centrima. Zahtevi koji proističu iz tog slogana i demokratski potencijal masovnih skupova koji ih formulišu, omogućavaju uticaj na artikulisanje šireg aspekta klasne borbe. U situaciji povećanja školarina i smanjenja budžetskih izdvajanja za obrazovanje u Srbiji, uz krizu koja vodi opadanju životnog standarda, studenti bi trebalo da pokažu aktivnu solidarnost sa hrvatskim koleginicama i kolegama i slede njihov sjajni primer, organizujući proteste po univerzitetskim centrima Srbije, pridružujući se svetskoj borbi protiv nejednakosti i dominacije.

JEDAN SVIJET – JEDNA BORBA!

ZNANJE NIJE ROBA!

90 godina borbe za komunizam

Završetkom Prvog svetskog rata, kao glavnog imperijalističkog sukoba početkom XX veka, nastale su krupne društvene, ekonomske i političke promene u celom svetu. Kapitalistički sistem doživeo je duboku krizu. Klasni sukobi su se zaoštrili, dovodeći u pojedinim zemljama, a posebno u carskoj Rusiji, i do revolucionarnog raspleta. Izvršene su velike promene na političkoj karti Evrope, a podstaknuta je i nacionalnooslobodilačka borba naroda u kolonijama. Raspadom habsburškog, nemačkog i osmanskog carstva, prevlast u Evropi zadobile su Francuska i Velika Britanija uspostavljajući versajski sistem međunarodnih odnosa, u kojem se javljaju nove nacionalne države: Poljska, Finska, Litvanija, Letonija, Estonija, Čehoslovačka, Austrija, Mađarska i Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Mlada Sovjetska Rusija našla se, po okončanju iscrpljujućeg građanskog rata i strane vojne intervencije u nametnutom kapitalističkom okruženju, izolovana od evropske i svetske politike, s međunarodnim uticajem ograničenim na svetski komunistički pokret.

U većini evropskih zemalja, pored četvorogodišnjih ratnih strahota koje su njihovi narodi preživeli, imperijalistički rat je ostavio za sobom teška materijalna razaranja i ogromne ljudske žrtve, što je dovodilo i do revolta šitokih razmera. Plima revolucionarnih previranja započetih februarskom buržoarsko-demokratskom i oktobarskom socijalističkom revolucijom u Rusiji 1917. godine, širila se Evropom, dok su udružene imperijalističke države bezuspešno pokušavale da vojnom inervencijom uguše rusku revoluciju. Pod uticajem Oktobarske revolucije, u uslovima ratnih pustošenja i raspada čitavih država i armija, zaoštrenih klasnih odnosa i rastućeg nezadovoljstva seljačkih i vojničkih masa, krajem 1918. i u prvoj polovini 1919. godine, radnička klasa na kratko osvaja vlast u delovima Nemačke i u Mađarskoj. Ti događaji otvarali su perspektive evropske i svetske proleterske revolucije, stvarajući veliki izazov kapitalizmu, a ujedno i povod za krupne promene u radničkom pokretu. U međunarodnom radničkom pokretu dovedena su do krajnosti sukobljavanja iz perioda uoči rata i tokom rata. Nastao je potpuni idejni, politički i organizacioni rascep u organizacijama radničke klase i u međunarodnim i u nacionalnim okvirima. Nasuprot reformističkom krilu u međunarodnom radničkom pokretu - koje je nastojalo da obnovi Drugu internacionalu i težilo smirivanju revolucionarnih previranja - početkom marta 1919. godine, na Lenjinovu inicijativu, stvorena je Treća, komunistička internacionala, kao međunarodni štab revolucionarnog proletarijata za rukovođenje očekivanom svetskom revolucijom.

Stvaranjem zajedničke države jugoslovenskih naroda nastupila je nova istorijska situacija za razvoj klasne borbe, a nastale su i krupne promene u radničkom pokretu jugoslovenskih zemalja. Pod uticajem Oktobarske revolucije u Rusiji i dubokih socijalnih previranja u zemlji, radničkih štrajkova i učestalih pobuna agrarne sirotinje neposredno po završetku rata, naročito u severnim i zapadnim krajevima zemlje, ubrzan je proces obnavljanja, jačanja i omasovljavanja sindikalnog i političkog pokreta radničke klase. U obnovljenim socijaldemokratskim strankama i organizacijama pojačavaju se ideološka podvajanja i razmimoilaženja u traganju za odgovorima na pitanja koja su se postavljala pred radničkom klasom u novostvorenoj državi potresanoj klasnim i nacionalnim suprotnostima.

Novi naraštaj, izrastao u revolucionarnom vremenu, oštro se razlikovao od većine obnovljenih i novoformiranih socijaldemokratskih organizacija. Studentski socijalistički klubovi dobijaju komunističko obeležje već 1918. i početkom 1919. godine. Pod uticajem Lenjinovih shvatanja klasne borbe i proleterske partije - na inicijativu pojedinih članova socijaldemokratskih partija i učesnika Oktobarske revolucije koji su se vratili u zemlju - u više mesta Srbije, Vojvodine, Bosne i Hercegovine i Hrvatske formiraju se početkom 1919. godine ilegalne komunističke grupe.

Inicijativu za ujedinjenje radničkog pokreta na platformi revolucionarne klasne borbe dala su januara 1919. godine rukovodstva socijaldemokratskih partija Srbije i Bosne i Hercegovine. Akciji se pridružio Jugoslovenski komunistički revolucionarni savez pelagićevaca. Za ujedinjenje na platformi klasne borbe izjasnili su se leva grupa u Socijaldemokratskoj stranci Hrvatske i Slavonije, čiji je Akcioni odbor marta 1919. preuzeo rukovodstvo zagrebačke organizacije ove stranke, zatim dalmatinski socijalisti na pokrajinskoj konferenciji krajem marta, socijaldemokratske organizacije u Slovenačkom primorju pod italijanskom okupacijom početkom aprila, do tada formirane ili obnovljene socijaldemokratske organizacije u Crnoj Gori i Makedoniji, Socijaldemokratske organizacije Banata, Bačke i Baranje na kongresu u Subotici 24. marta i socijaldemokrati iz redova Srba i Bunjevaca na kongresu Srpsko-bunjevačkog agitacionog odbora 13. aprila u Novom Sadu. Za stvaranje jedinstvene revolucionarne radničke partije izjasnile su se i grupe jugoslovenske socijalističke omladine u Francuskoj.

Kongres ujedinjenja održan je u Beogradu od 20. do 23. aprila 1919. godine. Na kongresu su učestvovala 432 delegata koji su zastupali oko 130.000 organizovanih pripadnika radničkog pokreta jugoslovenskih zemalja.

Kongres je protekao u znaku oprečnih stavova, polemika i rasprave o koncepcijama revolucionarnih i reformskih struja. Usvojena je Podloga ujedinjenja, u koju je uključen opšti deo programa Srpske socijaldemokratske partije, preuzet iz Erfurtskog programa nemačke socijaldemokratije. Ocenjeno je da je kapitalistički sistem ušao u završnu fazu, da klasna borba proletarijata i buržoazije vodi velikim socijalnim revolucijama i da se stvaraju uslovi za skoro uspostavljanje komunističke privrede. U Podlozi se isticalo da se rušenje kapitalizma i uspostavljanje komunističkog društva može ostvariti jedino putem osvajanja političke vlasti od strane proletarijata, razaranja starih organa vlasti i vaspostavljanja isključive vlasti radničke klase. Politička strategija nove partije - koja je dobila naziv Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista), da bi na drugom kongresu, juna 1920. godine u Vukovaru, ime promenila u Komunistička partija Jugoslavije - zasnivala se na opredeljenju za klasnu borbu i jugoslovensku socijalističku revoluciju, u kojoj bi prirodni klasni saveznici radničke klase bili seljaci bezemljaši i seoska sirotinja. Ukazivalo se na klasnu suštinu reakcionarne politike u zemlji i pozivalo na borbu protiv vlade i buržoazije. Podvrgnut je kritici način i oblik izvršenog državnog ujedinjenja i njegovi nosioci, kao i mesto i uloga jugoslovenskih buržoazija u balkanskoj, evropskoj i svetskoj kontrarevoluciji. U Podlozi je konstatovano da Druga internacionala nije dorasla zahtevima istorijske situacije. Odlučeno je da novoosnovana Partija pristupi Komunističkoj internacionali.

OSUDIMO RASIZAM BEOGRADSKIH VLASTI!

U Beogradu se 8. aprila „prigodnim kulturno-umetničkim programom“ obeležava Međunarodni dan Roma. Tome treba dodati podatak da Srbija trenutno predsedava međunarodnim projektom „Dekada inkluzije Roma“, a vredi pomenuti i da je, uz veliko interesovanje javnosti, Skupština Srbije nedavno, 26. marta, usvojila Zakon o zabrani diskriminacije. Međutim, sve te aktivnosti daju lažnu sliku o odnosu vladajućeg režima prema manjinskim pravima Roma.

Na osnovu naloga Gradske uprave Beograda, 3. aprila su u romskom naselju u novobeogradskom Bloku 67 bagerima srušene improvizovane kuće. Taj čin je izvršen izuzetno brutalno, uz upotrebu policijske sile i iznenada, jer je nalog za iseljenje predviđao rok od 15 dana, a predat je prethodnog dana. Više od 45 porodica sa ukupno 126 članova ostalo je bez krova nad glavom, a gradski organi im nisu prethodno obezbedili nužni smeštaj. Pošto je romsko naselje srušeno, njegovi stanovnici, koje većinom čine izbeglice, među kojima je bilo male dece, kao i starih i bolesnih ljudi, proveli su nekoliko noći na otvorenom.

Naselje je srušeno radi, kako je navedeno, izgradnje saobraćajnice za potrebe objekata namenjenih održavanju predstojeće Univerzijade. Ti objekti su, zapravo, famozni stambeno-poslovni kompleks „Belville“, koji sa ogromnim profitom na tržište plasira konzorcijum Delta Holdinga i Hypo Alpe-Adria Banke, kao još jedan od simbola stambene segregacije i komercijalne najezde kojom se degradira urbani ambijent Novog Beograda.

Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas hitro je dokazao čije interese zastupa, time što je kao glavno opravdanje za brutalnost izneo podatak da su stanovnici sirotinjskog naselja tu bili „nelegalno naseljeni“. On je veoma bahato osudio protest oštećenih ljudi i zapretio im ponovnom upotrebom policije. Tom prilikom je izjavio i sledeće: „Mi nismo vlast koja želi da na neki brutalan način pomera tako sve ljude, nego samo one koji ugrožavaju razvoj Beograda“. Taj funkcioner otišao je i korak dalje, kada je narednog dana izjavio da će grad obezbediti prihvatne centre za ljude kojima je srušio domove, s tim što se „oni koji nemaju prebivalište u Beogradu moraju vratiti u one sredine iz kojih su došli u Beograd“.

Gradonačelnik Beograda se, pritom, pozvao na jednakost pred zakonom svih građana, ističući da oko toga nema kompromisa. Takva izjava, osim što kod pristojnih ljudi izaziva bes i gorčinu, može da nas podseti i na umesnu opasku francuskog pisca Anatola Fransa o „veličanstvenoj jednakosti zakona koji zabranjuje bogatašima kao i siromasima da spavaju pod mostovima, da prose po ulicama i da kradu hleb“.

Bahatost gradonačelnika samo je ohrabrila rasističke reakcije beogradske malograđanštine. Slično rasističkim protestima povodom ranijih pokušaja raseljavanja romskih izbeglica koji žive ispod mosta „Gazela“ u okolinu naselja „Dr Ivan Ribar“ ili u Ovču, ovom prilikom je u Boljevcima, koji su ponuđeni kao lokacija za preseljenje, grupa meštana napravila blokadu, uz paljenje jednog od kontejnera predviđenih za smeštaj ljudi od kojih su gradske vlasti stvorile beskućnike.

Čitava situacija još jednom potvrđuje spregu kapitalizma i rasizma. Bez obzira što Beogradom vlada koalicija sastavljena uglavnom od stranaka koje se predstavljaju kao „socijalno odgovorne“ ili „levičarske“, i što se deklarativno zalažu za poštovanje prava manjina i protiv diskriminacije, gradski čelnici su u konkretnoj situaciji pokazali spremnost da sprovedu brutalne rasističke akcije toliko efikasne da izazivaju zavist kod pripadnika neonacističkih organizacija. Takve rasističke akcije beogradske vlasti i ne moraju da se zasnivaju na ideološkoj predrasudi o genetskoj inferirnosti neke etničke grupe. Rasistički efekat je postignut zahvaljujući spremnosti na bespogovornu poslušnost prema dovoljno jakom finansijskom interesu eksponenata krupnog kapitala. Uostalom, rasistička ideologija se istorijski i razvila sa funkcijom pravdanja trgovine robljem i eksploatacije kolonija u periodu uspona kapitalizma od XVII do XIX veka.

Skandalozni anticivilizacijski akt nasilnog raseljavanja socijalno najugroženijih stanovnika Beograda i rušenja njihovog naselja pokazao je beskrupuloznost kapitalista i njihovih političara. S druge strane, videlo se i to da žrtve komunalnog nasilja ne pristaju da ćutke trpe brutalno ugnjetavanje, već da su spremne na javne proteste protiv rasističkih napada, bez obzira na to kolika je moć onih koji ih sprovode. To je dokazano protestima održanim ispred Skupštine Beograda neposredno posle rušenja naselja. Protesti Roma čiji su domovi srušeni izražavali su borbu za pravo na život, slobodu, rad i stanovanje. Stoga ne treba da čudi isticanje antikapitalističkih parola radikalne levice na ovim protestima.

Solidarnost sa sugrađanima koje ugrožava sprega tajkuna i političara, sa onima koji su svakodnevno izloženi napadima neonacista i drugih rasista, treba da se intenzivira u predstojećim protestima za smenu rasističke gradske vlasti Beograda i protestima protiv urbanističkog terora koji se sprovodi u interesu sticanja profita.

NEĆEMO DA PLAĆAMO NJIHOVU KRIZU! POKRENIMO PROTESTE!

Svetska ekonomska kriza već mesecima svuda stvara ozbiljne društvene potrese. Širom sveta narod protestuje protiv neadekvatnih ekonomskih mera koje se sprovode kao odgovor na krizu. Vlade nekoliko zemalja već su podnele ostavke zbog toga.

Vlada Republike Srbije je 26. marta sklopila kreditni aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom. Tim povodom najavljene su mere štednje u okviru "programa za ublažavanje posledica krize". One obuhvataju pre svega uvođenje poreza na plate i penzije od 6% svima čija su mesečna primanja veća od 12000 dinara, kao i zamrzavanje visine plata u narednih 18 meseci.

Ove mere, koje su licemerno nazvane "porez solidarnosti" će najteže pogoditi siromašnije stanovništvo i one sa srednjim primanjima, jer ovakva linearna stopa poreza neće biti nikakav teret za tajkune. Očekivane posledice vladinih mera biće smanjenje opšteg životnog standarda, talas otpuštanja s posla i povećanje broja zaposlenih na crno. Očigledno je da se pod izgovorom "solidarnosti", u stvari, od običnih ljudi očekuje da na svojoj grbači iznesu teret krize.

Vlada Srbije ovim merama samo još jednom dokazuje svoju nesposobnost, jer umesto da je uštedu našla u smanjenju vlastite potrošnje, ona preduzima korake koji ugrožavaju najsiromašnije.

Od vlasti koja počiva na sprezi tajkuna, kriminalaca i partijskih feudalaca ne može se očekivati da doprinese ublažavanju posledica ekonomske krize.

Zato je potrebno da izađemo na ulice i protestima izrazimo otpor ovim vladinim merama, javno pokazujući neslaganje s politikom koja je suprotstavljena interesima najširih slojeva društva.

Organizujmo proteste, pružimo podršku svim socijalnim protestima i štrajkovima, i povežimo se u otporu prema sistemu koji štiti privilegovane. Prava se ne dobijaju na poklon, već se stiču borbom!

Protiv rehabilitovanja kvislinga

U jeku politički orkestriranih sudskih rehabilitacija kolaboracionista s fašističkim okupatorom iz perioda Drugog svetskog rata (ukidanje presude glumici Žanki Stokić za saradnju s nedićevskim aparatom, inicijativa za ukidanje presude Draži Mihailoviću), u Beogradu je počela da jača skromna ali artikulisana antifašistička reakcija, o čemu svedoči sledeće saopštenje:

BEOGRADSKA ANTIFAŠISTIČKA INICIJATIVA POVODOM REKLAMIRANJA MOMČILA ĐUJIĆA

Pre nekoliko dana u Beogradu su se na bilbordima pojavile reklame za knjigu Miloslava Samardžića "Vojvoda Đujić i Dinarska četnička divizija" sa pretećim i izazivačkim likom Momčila Đujića.

Protiv takvih nemilih prizora izloženih u javnom prostoru, odgovorno su reagovali građani Beograda, koji su zlokobne reklame zasuli farbom.

Beogradska antifašistička inicijativa daje podršku tom postupku, osuđujući izdavača knjige i firmu koja mu je iznajmila oglasni prostor zbog vređanja osećanja naših sugrađana takvim pokušajem veličanja Momčila Đujića. Đujić je bio ratni zločinac iz Drugog svetskog rata, poznat po kolaboraciji sa fašističkim vojnim formacijama i ulozi u raspirivanju rata u bivšoj Jugoslaviji od 1991. godine.

Neće proći!

Beograd, 4. marta 2009. godine

Svetska ekonomska kriza i perspektiva kraja kapitalizma

Kriza koja od septembra dramatično potresa svetsko finansijsko tržište, i koja nastavlja da se produbljuje prenoseći se na realni sektor, donosi uslove za jačanje i razvoj klasne borbe.

Po svom obimu, ova kriza podseća na one koje su izbile 1929. i 1974. godine. Za razliku od finansijskih potresa koji su se dešavali na vrhuncu dominacije neoliberalizma tokom devedesetih i tada pogađali samo zemlje kapitalističke periferije, današnji krah je započeo u samom centru kapitalističkog sistema, odakle se proširio do globalnih razmera. Aktuelna kriza, koja je posledica rasula koje je godinu dana ranije zavladalo američkim tržištem hipotekartnih kredita, izazvala je toliku paniku, da i ozloglašeni desničarski lideri, poput francuskog predsednika Nikole Sarkozija, pozivaju na preispitivanje neoliberalne politike poverenja u moć tržišta da samo sebe reguliše. Na zaokret u globalnoj ekonomskoj politici još više ukazuju mere državne intervencije bez presedana, poput nacionalizacije velikih banaka i osiguravajućih kuća, koja se u Sjedinjenim Američkim Državama sprovodi u cilju spasavanja finansijskog sektora.

Već prvi refleks panike naveo je buržoaske novinare i političare da se naglo sete analiza protivrečnosti kapitalizma, koje je u Kapitalu razvio Karl Marks. Naravno, najveći broj njih se, poput nemačkog ministra finansija, zadržao samo na tome da dâ uzgredan komentar o destruktivnosti ljudske pohlepe i pomene kako „neki delovi Marksove teorije i nisu tako pogrešni“. Nasuprot takvom površnom pristupu, stvarni cilj kritike koju je Marks formulisao još pre uspona imperijalističke faze kapitalizma u poslednjim decenijama XIX veka, bio je da se ukaže na dugoročnu neodrživost načina proizvodnje koji je usmeren isključivo na stvaranje viška vrednosti.

„Periodično obezvređivanje postojećeg kapitala, koje je imanentno sredstvo kapitalističkog načina proizvodnje za zadržavanje pada profitne stope i za ubrzavanje akumulacije kapital-vrednosti stvaranjem novog kapitala, narušava date odnose u kojima se zbiva prometni i reprodukcioni proces kapitala, i zato je praćeno iznenadnim zastojima i krizama procesa proizvodnje“, piše u trećem tomu Marksovog Kapitala. Ali se Marks ne zadržava samo na takvom konstatovanju ekonomske zakonitosti kapitalizma, već razmatranje pojave krize smešta u širu perspektivu istorijskih ograničenja tog sistema: „Prava granica kapitalističke proizvodnje jeste sâm kapital, jeste to što se kapital i samooplođavanje njegove vrednosti ispoljava kao polazna i završna tačka, kao pobuda i svrha proizvodnje; što je proizvodnja samo proizvodnja za kapital, a ne obrnuto, da su sredstva za proizvodnju prosto sredstva za sve šire razvijanje životnog procesa za društvo proizvođača. Zbog toga granice u kojima se jedino može kretati održanje i oplođavanje kapital-vrednosti, koje počiva na eksproprijaciji i osiromašivanju velike mase proizvođača, te granice stalno dolaze u protivrečje s metodima proizvodnje koje kapital mora da upotrebi u svoju svrhu, i koji guraju na neograničeno uvećanje proizvodnje, na proizvodnju kao samocilj, na bezuslovni razvitak društvenih proizvodnih snaga rada. Sredstvo – bezuslovni razvitak društvenih proizvodnih snaga – dolazi u neprekidni sukob sa ograničenom svrhom, oplođavanjem vrednosti postojećeg kapitala“.

Aktuelna kriza zaoštrava i čini vidljivijim postojeće sukobe između onih koji žive od svog rada i kapitalista koji ih eksploatišu. Vladajuće klase ne kriju nameru da teret krize prebace na radništvo i široke slojeve neprivilegovanih. Talasi otpuštanja, rast troškova života, zamrzavanje plata i „stezanje kaiša“, pokazuju kakva je defanzivna taktika kapitala. S druge strane, ugroženi radnici i radnice imaju prilike da se organizuju u otporu prema otpuštanju, prema smanjivanju plata i poskupljenjima, i da razviju mehanizme borbene klasne solidarnosti koji bi mogli da predstavljaju ozbiljan izazov vladajućem poretku.

Dugotrajna strukturalna kriza, poput one iz tridesetih godina XX veka, suočava kapitalistički sistem s razvojem antiimperijalističke borbe, koja dobija opšti karakter, a otpor s periferije sistema povećava i mogućnosti jačanja međuimperijalističkih sukoba. Takođe postoji i opasnost od jačanja fašizma tamo gde se kapitalisti osećaju nesposobni da organizovano radničko nezadovoljstvo suzbijaju drugim sredstvima, poput kontrolisanja putem korumpiranih sindikata i uvlačenja u „socijalni pakt“.

Krize u kapitalizmu, u principu, obezbeđuju perspektivu nove ekspanzije, jer čine pretpostavku dalje akumulacije kapitala. Međutim, to je samo jedna dimenzija ovog problema političke ekonomije. Marksova teorija predviđa da kapitalizam mora propasti zbog svojih protivrečnosti. Ali, pošto – po Marksovim rečima – ljudi sami stvaraju svoju istoriju, tako se ni do sloma kapitalizma ne dolazi automatizmom ekonomske nužnosti proširene negativne reprodukcije i dovođenja do nemogućnosti akumulacije, već putem proleterske revolucije, koja predstavlja pravu istorijsku granicu kapitalističkog načina proizvodnje.

S takvim saznanjem, kao imperativ se nameće rad na jačanju organizovanih revolucionarnih snaga i sistematsko razvijanje masovnog pokreta koji bi kao cilj imao uspostavljanje vlasti najširih slojeva nad sredstvima za proizvodnju. Potrebno je osposobiti revolucionarni pokret za delovanje u pravom momentu, jer u razvijenom kapitalizmu svaka velika kriza može da izraste u krajnju krizu, da dovede do sloma kapitalizma i ostvarivanja humanijeg, komunističkog društva.

V. Marković