OSUDIMO RASIZAM BEOGRADSKIH VLASTI!

U Beogradu se 8. aprila „prigodnim kulturno-umetničkim programom“ obeležava Međunarodni dan Roma. Tome treba dodati podatak da Srbija trenutno predsedava međunarodnim projektom „Dekada inkluzije Roma“, a vredi pomenuti i da je, uz veliko interesovanje javnosti, Skupština Srbije nedavno, 26. marta, usvojila Zakon o zabrani diskriminacije. Međutim, sve te aktivnosti daju lažnu sliku o odnosu vladajućeg režima prema manjinskim pravima Roma.

Na osnovu naloga Gradske uprave Beograda, 3. aprila su u romskom naselju u novobeogradskom Bloku 67 bagerima srušene improvizovane kuće. Taj čin je izvršen izuzetno brutalno, uz upotrebu policijske sile i iznenada, jer je nalog za iseljenje predviđao rok od 15 dana, a predat je prethodnog dana. Više od 45 porodica sa ukupno 126 članova ostalo je bez krova nad glavom, a gradski organi im nisu prethodno obezbedili nužni smeštaj. Pošto je romsko naselje srušeno, njegovi stanovnici, koje većinom čine izbeglice, među kojima je bilo male dece, kao i starih i bolesnih ljudi, proveli su nekoliko noći na otvorenom.

Naselje je srušeno radi, kako je navedeno, izgradnje saobraćajnice za potrebe objekata namenjenih održavanju predstojeće Univerzijade. Ti objekti su, zapravo, famozni stambeno-poslovni kompleks „Belville“, koji sa ogromnim profitom na tržište plasira konzorcijum Delta Holdinga i Hypo Alpe-Adria Banke, kao još jedan od simbola stambene segregacije i komercijalne najezde kojom se degradira urbani ambijent Novog Beograda.

Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas hitro je dokazao čije interese zastupa, time što je kao glavno opravdanje za brutalnost izneo podatak da su stanovnici sirotinjskog naselja tu bili „nelegalno naseljeni“. On je veoma bahato osudio protest oštećenih ljudi i zapretio im ponovnom upotrebom policije. Tom prilikom je izjavio i sledeće: „Mi nismo vlast koja želi da na neki brutalan način pomera tako sve ljude, nego samo one koji ugrožavaju razvoj Beograda“. Taj funkcioner otišao je i korak dalje, kada je narednog dana izjavio da će grad obezbediti prihvatne centre za ljude kojima je srušio domove, s tim što se „oni koji nemaju prebivalište u Beogradu moraju vratiti u one sredine iz kojih su došli u Beograd“.

Gradonačelnik Beograda se, pritom, pozvao na jednakost pred zakonom svih građana, ističući da oko toga nema kompromisa. Takva izjava, osim što kod pristojnih ljudi izaziva bes i gorčinu, može da nas podseti i na umesnu opasku francuskog pisca Anatola Fransa o „veličanstvenoj jednakosti zakona koji zabranjuje bogatašima kao i siromasima da spavaju pod mostovima, da prose po ulicama i da kradu hleb“.

Bahatost gradonačelnika samo je ohrabrila rasističke reakcije beogradske malograđanštine. Slično rasističkim protestima povodom ranijih pokušaja raseljavanja romskih izbeglica koji žive ispod mosta „Gazela“ u okolinu naselja „Dr Ivan Ribar“ ili u Ovču, ovom prilikom je u Boljevcima, koji su ponuđeni kao lokacija za preseljenje, grupa meštana napravila blokadu, uz paljenje jednog od kontejnera predviđenih za smeštaj ljudi od kojih su gradske vlasti stvorile beskućnike.

Čitava situacija još jednom potvrđuje spregu kapitalizma i rasizma. Bez obzira što Beogradom vlada koalicija sastavljena uglavnom od stranaka koje se predstavljaju kao „socijalno odgovorne“ ili „levičarske“, i što se deklarativno zalažu za poštovanje prava manjina i protiv diskriminacije, gradski čelnici su u konkretnoj situaciji pokazali spremnost da sprovedu brutalne rasističke akcije toliko efikasne da izazivaju zavist kod pripadnika neonacističkih organizacija. Takve rasističke akcije beogradske vlasti i ne moraju da se zasnivaju na ideološkoj predrasudi o genetskoj inferirnosti neke etničke grupe. Rasistički efekat je postignut zahvaljujući spremnosti na bespogovornu poslušnost prema dovoljno jakom finansijskom interesu eksponenata krupnog kapitala. Uostalom, rasistička ideologija se istorijski i razvila sa funkcijom pravdanja trgovine robljem i eksploatacije kolonija u periodu uspona kapitalizma od XVII do XIX veka.

Skandalozni anticivilizacijski akt nasilnog raseljavanja socijalno najugroženijih stanovnika Beograda i rušenja njihovog naselja pokazao je beskrupuloznost kapitalista i njihovih političara. S druge strane, videlo se i to da žrtve komunalnog nasilja ne pristaju da ćutke trpe brutalno ugnjetavanje, već da su spremne na javne proteste protiv rasističkih napada, bez obzira na to kolika je moć onih koji ih sprovode. To je dokazano protestima održanim ispred Skupštine Beograda neposredno posle rušenja naselja. Protesti Roma čiji su domovi srušeni izražavali su borbu za pravo na život, slobodu, rad i stanovanje. Stoga ne treba da čudi isticanje antikapitalističkih parola radikalne levice na ovim protestima.

Solidarnost sa sugrađanima koje ugrožava sprega tajkuna i političara, sa onima koji su svakodnevno izloženi napadima neonacista i drugih rasista, treba da se intenzivira u predstojećim protestima za smenu rasističke gradske vlasti Beograda i protestima protiv urbanističkog terora koji se sprovodi u interesu sticanja profita.

NEĆEMO DA PLAĆAMO NJIHOVU KRIZU! POKRENIMO PROTESTE!

Svetska ekonomska kriza već mesecima svuda stvara ozbiljne društvene potrese. Širom sveta narod protestuje protiv neadekvatnih ekonomskih mera koje se sprovode kao odgovor na krizu. Vlade nekoliko zemalja već su podnele ostavke zbog toga.

Vlada Republike Srbije je 26. marta sklopila kreditni aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom. Tim povodom najavljene su mere štednje u okviru "programa za ublažavanje posledica krize". One obuhvataju pre svega uvođenje poreza na plate i penzije od 6% svima čija su mesečna primanja veća od 12000 dinara, kao i zamrzavanje visine plata u narednih 18 meseci.

Ove mere, koje su licemerno nazvane "porez solidarnosti" će najteže pogoditi siromašnije stanovništvo i one sa srednjim primanjima, jer ovakva linearna stopa poreza neće biti nikakav teret za tajkune. Očekivane posledice vladinih mera biće smanjenje opšteg životnog standarda, talas otpuštanja s posla i povećanje broja zaposlenih na crno. Očigledno je da se pod izgovorom "solidarnosti", u stvari, od običnih ljudi očekuje da na svojoj grbači iznesu teret krize.

Vlada Srbije ovim merama samo još jednom dokazuje svoju nesposobnost, jer umesto da je uštedu našla u smanjenju vlastite potrošnje, ona preduzima korake koji ugrožavaju najsiromašnije.

Od vlasti koja počiva na sprezi tajkuna, kriminalaca i partijskih feudalaca ne može se očekivati da doprinese ublažavanju posledica ekonomske krize.

Zato je potrebno da izađemo na ulice i protestima izrazimo otpor ovim vladinim merama, javno pokazujući neslaganje s politikom koja je suprotstavljena interesima najširih slojeva društva.

Organizujmo proteste, pružimo podršku svim socijalnim protestima i štrajkovima, i povežimo se u otporu prema sistemu koji štiti privilegovane. Prava se ne dobijaju na poklon, već se stiču borbom!

Svetska ekonomska kriza i perspektiva kraja kapitalizma

Kriza koja od septembra dramatično potresa svetsko finansijsko tržište, i koja nastavlja da se produbljuje prenoseći se na realni sektor, donosi uslove za jačanje i razvoj klasne borbe.

Po svom obimu, ova kriza podseća na one koje su izbile 1929. i 1974. godine. Za razliku od finansijskih potresa koji su se dešavali na vrhuncu dominacije neoliberalizma tokom devedesetih i tada pogađali samo zemlje kapitalističke periferije, današnji krah je započeo u samom centru kapitalističkog sistema, odakle se proširio do globalnih razmera. Aktuelna kriza, koja je posledica rasula koje je godinu dana ranije zavladalo američkim tržištem hipotekartnih kredita, izazvala je toliku paniku, da i ozloglašeni desničarski lideri, poput francuskog predsednika Nikole Sarkozija, pozivaju na preispitivanje neoliberalne politike poverenja u moć tržišta da samo sebe reguliše. Na zaokret u globalnoj ekonomskoj politici još više ukazuju mere državne intervencije bez presedana, poput nacionalizacije velikih banaka i osiguravajućih kuća, koja se u Sjedinjenim Američkim Državama sprovodi u cilju spasavanja finansijskog sektora.

Već prvi refleks panike naveo je buržoaske novinare i političare da se naglo sete analiza protivrečnosti kapitalizma, koje je u Kapitalu razvio Karl Marks. Naravno, najveći broj njih se, poput nemačkog ministra finansija, zadržao samo na tome da dâ uzgredan komentar o destruktivnosti ljudske pohlepe i pomene kako „neki delovi Marksove teorije i nisu tako pogrešni“. Nasuprot takvom površnom pristupu, stvarni cilj kritike koju je Marks formulisao još pre uspona imperijalističke faze kapitalizma u poslednjim decenijama XIX veka, bio je da se ukaže na dugoročnu neodrživost načina proizvodnje koji je usmeren isključivo na stvaranje viška vrednosti.

„Periodično obezvređivanje postojećeg kapitala, koje je imanentno sredstvo kapitalističkog načina proizvodnje za zadržavanje pada profitne stope i za ubrzavanje akumulacije kapital-vrednosti stvaranjem novog kapitala, narušava date odnose u kojima se zbiva prometni i reprodukcioni proces kapitala, i zato je praćeno iznenadnim zastojima i krizama procesa proizvodnje“, piše u trećem tomu Marksovog Kapitala. Ali se Marks ne zadržava samo na takvom konstatovanju ekonomske zakonitosti kapitalizma, već razmatranje pojave krize smešta u širu perspektivu istorijskih ograničenja tog sistema: „Prava granica kapitalističke proizvodnje jeste sâm kapital, jeste to što se kapital i samooplođavanje njegove vrednosti ispoljava kao polazna i završna tačka, kao pobuda i svrha proizvodnje; što je proizvodnja samo proizvodnja za kapital, a ne obrnuto, da su sredstva za proizvodnju prosto sredstva za sve šire razvijanje životnog procesa za društvo proizvođača. Zbog toga granice u kojima se jedino može kretati održanje i oplođavanje kapital-vrednosti, koje počiva na eksproprijaciji i osiromašivanju velike mase proizvođača, te granice stalno dolaze u protivrečje s metodima proizvodnje koje kapital mora da upotrebi u svoju svrhu, i koji guraju na neograničeno uvećanje proizvodnje, na proizvodnju kao samocilj, na bezuslovni razvitak društvenih proizvodnih snaga rada. Sredstvo – bezuslovni razvitak društvenih proizvodnih snaga – dolazi u neprekidni sukob sa ograničenom svrhom, oplođavanjem vrednosti postojećeg kapitala“.

Aktuelna kriza zaoštrava i čini vidljivijim postojeće sukobe između onih koji žive od svog rada i kapitalista koji ih eksploatišu. Vladajuće klase ne kriju nameru da teret krize prebace na radništvo i široke slojeve neprivilegovanih. Talasi otpuštanja, rast troškova života, zamrzavanje plata i „stezanje kaiša“, pokazuju kakva je defanzivna taktika kapitala. S druge strane, ugroženi radnici i radnice imaju prilike da se organizuju u otporu prema otpuštanju, prema smanjivanju plata i poskupljenjima, i da razviju mehanizme borbene klasne solidarnosti koji bi mogli da predstavljaju ozbiljan izazov vladajućem poretku.

Dugotrajna strukturalna kriza, poput one iz tridesetih godina XX veka, suočava kapitalistički sistem s razvojem antiimperijalističke borbe, koja dobija opšti karakter, a otpor s periferije sistema povećava i mogućnosti jačanja međuimperijalističkih sukoba. Takođe postoji i opasnost od jačanja fašizma tamo gde se kapitalisti osećaju nesposobni da organizovano radničko nezadovoljstvo suzbijaju drugim sredstvima, poput kontrolisanja putem korumpiranih sindikata i uvlačenja u „socijalni pakt“.

Krize u kapitalizmu, u principu, obezbeđuju perspektivu nove ekspanzije, jer čine pretpostavku dalje akumulacije kapitala. Međutim, to je samo jedna dimenzija ovog problema političke ekonomije. Marksova teorija predviđa da kapitalizam mora propasti zbog svojih protivrečnosti. Ali, pošto – po Marksovim rečima – ljudi sami stvaraju svoju istoriju, tako se ni do sloma kapitalizma ne dolazi automatizmom ekonomske nužnosti proširene negativne reprodukcije i dovođenja do nemogućnosti akumulacije, već putem proleterske revolucije, koja predstavlja pravu istorijsku granicu kapitalističkog načina proizvodnje.

S takvim saznanjem, kao imperativ se nameće rad na jačanju organizovanih revolucionarnih snaga i sistematsko razvijanje masovnog pokreta koji bi kao cilj imao uspostavljanje vlasti najširih slojeva nad sredstvima za proizvodnju. Potrebno je osposobiti revolucionarni pokret za delovanje u pravom momentu, jer u razvijenom kapitalizmu svaka velika kriza može da izraste u krajnju krizu, da dovede do sloma kapitalizma i ostvarivanja humanijeg, komunističkog društva.

V. Marković

Otpor prema otpuštanju radnika i radnica u Srbiji

U poslednjih mesec i po dana, u Srbiji je otpušteno oko tri hiljade radnika i radnica. Slična sudbina mogla bi da zadesi još oko 100.000 zaposlenih, pre svega u privatizovanim firmama, koji bi u narednoj godini mogli da ostanu bez posla, pod izgovorom da je razlog za otpuštanje svetska finansijska kriza. Otpuštene nije mogao da zaštiti socijalni program, a ni kolektivni ugovori, budući da su kontrole postupaka poslodavaca od strane državnih institucija mahom formalnog karaktera.

Pada u oči podatak da je većina otkaza uručena u privatizovanim firmama, a više od polovine odnosi se na fabrike koje je kupio Predrag Ranković Peconi (Vital i Sunce) iako je reč o fabrikama iz prehrambene industrije koja nije zahvaćena krizom. Zabrinjava i to što je isti poslodavac, zaposlenima u Rubinu, najavio da ih posle prinudnih odmora, na koje su upućeni po usmenom nalogu, očekuju otkazi. Radnici u toj kruševačkoj fabrici optužili su Peconija za zastrašivanje i vršenje pritiska na njih, jer ih je, tvrde, upućivao na rad u pogone i do 50 kilometara udaljene od mesta boravka i određivao dvokratno radno vreme, zbog čega su bili prinuđeni da na poslu provode i po 15 sati. Iako je ministar za rad i socijalnu politiku Rasim Ljajić pre nekoliko dana izjavio da je bilo neopravdanih otkaza i da će država reagovati angažovanjem svih inspekcijskih službi, u Republičkom inspektoratu za rad kažu da da je raspoređivanje na rad do 50 kilometara van sedišta firme, ukoliko je obezbeđen redovan prevoz i nadoknada troškova, u skladu sa Zakonom o radu. Inspektorat je, ipak, morao da objavi kako će „reagovati po prijavi zaposlenog ili sindikata, izvršiti nadzor u svakom konkretnom slučaju, utvrditi relevantno činjenično stanje i preduzeti mere“.

U Agenciji za privatizaciju izjavljuju kako će, u slučajevima kada kupac ne poštuje odredbe iz socijalnog programa, Centar za kontrolu poslodavcu najpre uručiti opomenu i odrediti rok za usaglašavanje sa odredbama potpisanog sporazuma, što uključuje i vraćanje radnika na posao, i tek ako ne postupi po toj meri, sledi raskid kupoprodajnog ugovora. Ipak, informativna služba Agencije za privatizaciju, dala je i sledeću izjavu: „Nismo nadležni za slučajeve otpuštanja u Vitalu i Suncu, jer je reč o fabrikama do kojih je Ranković došao transakcijom na tržištu kapitala. Kad je reč o Rubinu, kontrola koju je Agencija obavila, nije potvrdila optužbe radnika. U toj firmi je sve čisto i nema kršenja kupoprodajnog ugovora“.

Treba pomenuti i borsku Fabriku opreme i delova, koju je iz restrukturiranja, u maju ove godine, kupio nesuđeni vlasnik Borskog basena, austrijski A-tek, a već u novembru najavio je da će otpustiti oko 200 radnika. „Prema socijalnom programu, kupac bi mogao u prvoj godini, usled ekonomskih teškoća ili tehnoloških i organizacionih promena, da otpusti oko stotinak radnika, ili 15 odsto od ukupno 600 zaposlenih. Da li tu obavezu i poštuje, utvrdićemo u prvoj redovnoj kontroli koja je zakazana za decembar“, opet se čuje iz Agencije za privatizaciju.

Kompanija Zdravlje Aktavis, prema tvrdnjama iz Samostalnog sindikata u Leskovcu, nezakonito je donela odluku da 194 radnika proglasi tehnološkim viškom. Takođe je data informacija i da radnici Zdravlja nikada nisu potpisali kolektivni ugovor, već pravilnik o radu koji je formulisao direktor.

Pre četiri meseca ova fabrika bila je u žiži javnosti zbog afere sa bebi čajem u kojem je pronađena bakterija salmonela, ali do danas niko nije odgovarao zbog ugrožavanja zdravlja dece. Tu leskovačku fabriku lekova kupila je pre pet godina za tri miliona evra islandska kompanija Farmako, koja je ubrzo promenila ime u Aktavis. U Zdravlju je tada radilo 2.200 radnika, a sada ih je 902. Još tada su radnici izjavljivali da je fabrika u trenutku privatizacije, u magacinu gotove robe, imalo lekove u vrednosti od devet miliona evra, a prodata je za tri puta manju sumu.

Da radništvo ne treba da ima iluzije povodom mogućnosti da od države očekuje zaštitu svojih prava, svedoči i primer niške konfekcije Niteks, gde novi vlasnik već sedam meseci nije isplatio zarade zaposlenima. Iako je ta firma privatizovana pre dve godine, što znači da je još u sistemu kontrole Agencije za privatizaciju, svih 700 radnika bilo je prinuđeno da početkom ovog meseca stupi u štrajk. Zbog pretnji otkazima, koje im poslodavac upućuje preko rukovodilaca pogona, radnice i radnici ove fabrike spremni su da fizički onemoguće vlasniku ulazak u fabriku.

Otpuštene radnice i radnici konfekcije Kluz-Tisa iz Novog Bečeja ušli su juče u pogone te firme i najavili da neće izaći dok se državni organi ne izjasne o poništenju privatizacije. Oko stotinu njih se okupilo ispred fabrike da bi protestovalo zbog neisplaćenih zarada i otpuštanja. Oni su kazali da im je 17. oktobra rečeno da su dobili otkaze, da im od tada nije dozvoljen ulazak u fabriku i da u njoj više niko ne radi.

Jedna od otpuštnih radnica Nataša Kovačević kazala je da će radnici organizovati dežurstva koja će trajati dok se ne nađe rešenje za njihovu situaciju. Na protestu je iznesen zahtev da se poništi privatizacija, da se smeni direktor tog preduzeća i da se sprovede istraga o radu preduzeća. Kluz-Tisu je 2004. godine kupio nemački Volker, ali je privatizacija poništena, pa je to preduzeće 2006. godine prodato Peđi Mališanoviću iz Subotice, koji je prema navodima radnika, pre nekoliko meseci proizvodne kapacitete dao u zakup firmi Alego iz Vrbasa. Radnice i radnici navode da im vlasnici za prethodne četiri godine duguju 11 zarada i da su plate poslednji put dobili u julu. Iznesena je i informacija da je rukovodstvo zakazalo javnu prodaju fabričke imovine za 14. decembar na osnovu lažne hipoteke.

Prethodnih dana između 25 i 30 otkaza uručeno je radnicima Fabrike keksa Medela u Vrbasu, koja je u vlasništvu komapnije Invej iz Zemuna, ali poslovodstvo Medele odbilo je da da izjavu o tome. Dvadesetak zaposlenih u Trivit mlinu, u vlasništvu Inveja u Vrbasu, obavešteno je da treba da pređu na rad u Medelu. Ovi radnici su danas rekli novinarima da im je zaprećeno da će dobiti otkaze ukoliko ne potpišu rešenja o prelasku u Medelu.

Stotinak radnika fabrike ulja Vital iz Vrbasa (takođe u vlasništvu Inveja), koji su proglašeni za tehnološki višak, protestovalo je juče pred fabrikom, a potom su odbili da potpišu saglasnost da im se otpremnina isplati u tri rate, odnosno da posle prve rate dobiju rešenje o otkazu. Oni su, posle neuspešnih pregovora s poslovodstvom Vitala, izneli stav da je takav odnos poslodavca prema njima sraman i ponižavajući, ističući da se proglašenje tehnološkog viška pravda automatizacijom proizvodnje, iako je jasno da se nijedan proces proizvodnje u uljari ne može izvršiti sa tako malim brojem radnika, koliko je ostalo.

Ovi protesti mogli bi da ukažu na moguće pravce ozbiljnijeg organizovanja radnika i radnica radi zaštite vlastitih prava, i pružanja otpora najnovijoj ofanzivi uspaničenog kapitala.

V. M.

Eksploatacija bez granica

(beleške o ekonomskom programu LDP i načelima na kojima se on zasniva)

Tokom prošlog meseca, a sa kulminacijom oko Prvog maja, bili smo izloženi egzaltiranom reklamiranju ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP), pod naslovom „Ekonomija bez granica“. Taj program je najavljen kao „ekonomski program moderne Srbije“, a lider LDP Čedomir Jovanović naglasio je kako ovim programom želi da se potvrdi „opredeljenje ka suštinskim promenama, promenama sistema“. (1)

Posle takvog uvoda, moglo bi se pomisliti kako taj program nagoveštava zaokret od postojeće ekonomske politike, zasnovane na neoliberalnom tržišnom modelu, koja već godinama, diktirajući mere deregulacije, privatizacije i liberalizacije trgovine i investicija, bezuspešno pokušava da nađe izlaz iz strukturalne ekonomske krize, uz pogubne efekte na standard života većine stanovništva. Očekivalo bi se da ekonomski program za „modernu Srbiju“, koji nastoji da trasira put ka „promenama sistema“, treba da ponudi racionalniji pristup ekonomskoj politici, više osećaja za ublažavanje posledica krvavog nasleđa Srbije 1990-ih, pokušaj da se isprave efekti drastičnih praksi ratnog profiterstva i pljačkaških prvatizacija, da ponudi više solidarnosti i društvene odgovornosti u oblasti privrede.

Nasuprot tome, program „Ekonomija bez granica“ za svoj sadržaj ima fanatično isticanje vere u liberalizam, u konkurenciju kao preduslov svakog napretka, u suverenitet potrošača umesto suvereniteta proizvođača, u minimalne funkcije države, usmerene uglavnom na policijske zadatke zaštite poretka i vlasničkih prava. Okosnicu programa čine zalaganje za slobodno tržište rada i minimalnu regulaciju tržišta kapitala, zalaganje za liberalizaciju domaćeg tržišta i potpunu unilateralnu spoljnotrgovinsku liberalizaciju, koja podrazumeva ukidanje svih carina i vancarinskih barijera, zalaganje za smanjenje javne potrošnje, zalaganje za potpunu privatizaciju javnih i društvenih preduzeća, i zalaganje za potpunu liberalizaciju tokova kapitala. (2)

Iz ovoga se vidi da ekonomski program LDP, zapravo, ne nudi ništa novo. On se sastoji iz veoma suvog i nekreativnog nabrajanja oveštalih dogmi desničarske neoliberalne političke doktrine, koja se ustoličila kao inspiracija politike Ronalda Regana i Margaret Tačer, počev od 1970-ih, kada je kejnzijanski pristup ublažavanju strukturalne krize kapitalizma doživeo slom. Reprivatizacija čitavih sektora socijalizovane privrede, zahtev da se celo društvo ustroji na tržišnim principima, redukcija nivoa socijalnih izdataka i zaštite, uz glorifikovanje društvenog takmičenja, nešto je sa čim se i Srbija, u manjoj ili većoj meri, suočava još od „ratne tranzicije“ tokom Miloševićeve vladavine 1990-ih. Sve vodeće političke partije u Srbiji (od Srpske radikalne stranke i Socijalističke partije Srbije do Demokratske stranke i G17 plus) svoje programe baziraju na vrednostima tržišne privrede, izražavajući slabije ili snažnije pristajanje na neoliberalnu politiku. Nijedna, pak, toliko otvoreno i bezobzirno ne zagovara mere kojima se siromaši životni ambijent većine stanovništva i ugrožavaju univerzalna ljudska prava, poput prava na socijalnu zaštitu, prava na rad, prava na zadovoljavajuće uslove rada, na zaštitu od nezaposlenosti, prava na zdravstvenu zaštitu, prava na zadovoljavajući standard života, itd, kao što se to čini u nedavno prezentovanom ekonomskom programu LDP.

Taj program zahteva „radikalne reformske rezove“ u cilju uklanjanja „socijalističkog mentaliteta“ i sličnih „ekonomskih i mentalitetskih poremećaja“, koji su, prema piscima programa, posledica „vladajuće ekonomske filozofije kolektivizma“. (3)

Jedan od pisaca programa, član ekonomskog tima LDP Ivan Janković, obrazlaže da bi radikalne reformske mere, koje bi doprinele ekonomskom rastu, trebalo da budu „radikalno smanjenje državne potrošnje, smanjenje ili zamrzavanje plata u javnom sektoru, smanjenje poslovne regulative odnosno oslobađanje preduzetničke inicijative, ukidanje kontrole cena i plata, privatizacija... liberalizacija tržišta rada“. (4)

Isti pisac slavu je stekao kao glavni urednik internet magazina „Katalaksija“, propagandnog projekta čiji je cilj proširivanje intelektualnog uticaja Mizesa, Hajeka, Nozika i drugih predstavnika „libertarijanske“ doktrine o omnipotentnom tržištu.

Čin obnarodovanja ekonomskog programa LDP, redakcija „Katalaksije“ propratila je javnim saopštenjem. U njemu se prvo deklariše da je „Katalaksija“ časopis posvećen „promociji individualne slobode i slobodnog tržišta“, čija se politika suprotstavlja posledicama „komunističke zaostavštine i opredeljenja ogromnog broja političkih stranaka za ideje u rasponu od radikalne levice do socijaldemokratije“. Potom se ističe kako ekonomski program LDP, koji je, sa dvoje kolega iz Centra za slobodno tržište, napisao i promovisao glavni urednik „Katalaksije“, „počiva na načelima do kojih drži i časopis ‘Katalaksija’“. Takođe se izražava i zadovoljstvo „ovakvim izborom LDP-a, pogotovo kada se ima u vidu činjenica da je to prva parlamentarna stranka koja je usvojila jedan takav program“. (5)

Kada dođemo do pitanja načela kojih se drže Ivan Janković i njegovi saradnici u „Katalaksiji“, a na kojima počiva i ekonomski program LDP, preostaje nam samo da konstatujemo koliko je upadljiva njihova nepomirljivost s načelima demokratije, modernih vrednosti i progresivnih društvenih težnji za ljudskom emancipacijom.

Naime, tokom proteklih godina, uredništvo i saradnici „Katalaksije“ su kontinuirano, u svojim tekstovima didaktičke i polemičke prirode, iznosili stavove kojima su formulisali veoma konzistentan korpus ideja krajnje desnog liberalizma, izrazito antidemokratskog i reakcionarnog sadržaja, uz javno izražavanje simpatija čak i prema pojedinim fašističkim pojavama.

U tekstovima koji se objavljuju u „Katalaksiji“ polemiše se protiv demokratije, uz insistiranje na tome da poenta bilo kog pravednog političkog poretka nije u demokratičnosti, već u zaštiti individualnih prava, zbog čega poželjna liberalna vlast počiva na potpuno drugačijoj vrsti legitimiteta od demokratske. Iz toga, zatim, sledi zalaganje za ograničenje demokratije, jer politikom treba da se bave ljudi koji su specijalizovani za to zanimanje. (6) A kada se liberalizam oslobodi demokratskog bagaža, može sebi dati i diktatorska ovlašćenja ukidanja pojmova. Što se tiče pojma socijalne pravde, pisac ekonomskog programa LDP naglašava da je to „logička besmislica“. (7)

Pisac ekonomskog programa LDP zahteva praktikovanje konzervativnog patrijarhalnog modela porodice, kao ekonomski opravdanog. Zalaže se za oštru podelu uloga među polovima, gde je za muškarca određeno da ima „aktivnosti van kuće“ i da „zarađuje sredstva za život“, dok žena treba da bude vezana za domaćinstvo i „uzgajanje dece“. On ističe da je očuvanje tradicionalne porodice jedna od pretpostavki očuvanja moralne i kulturne infrastrukture na kojoj počiva „slobodno društvo“, a napad na patrijarhalnu porodicu ocenjuje kao kamuflirani napad na „tradicionalni liberalizam“, i „promociju socijalizma i ropstva pojedinca u odnosu na državu“. (8)

Dalje, pisac ekonomskog programa LDP apeluje na liberalnu javnost da ne naseda na ekološke priče o opasnostima koje su posledica zagađenja planete na kojoj živimo, jer na „histeriju o globalnom zagrevanju“ treba gledati kao na instrument „jačanja političke moći onih grupa koje žele da suzbiju slobodnu konkurenciju i globalizaciju“. (9)

Zanimljivo je s kolikom gorljivošću pisac ekonomskog programa LDP napada pacifiste i druge kritičare agresorske politike predsednika SAD Džordža Buša. Mirovnjačku parolu „Ne damo krv za naftu“, on ocenjuje kao „otrcani komunistički stereotip“, a na dobar odziv koji ona ima u zapadnoevropskim zemljama reaguje elitističkom osudom „doktrinarno-demokratskog poverenja u narod i njegovu zdravu pamet kao pouzdane političke vodiče“. On rezolutno ističe da „svako kome je sloboda naše civilizacije na srcu, mora shvatiti da je jedini poželjan ishod cele ove gužve oko Iraka pobeda Amerike u ratu, i poraz onih koji priželjkuju poraz Amerike, od Pekinga i Moskve, do Teherana, Tora Bore ili Pariza“. (10)

Pisac ekonomskog programa LDP ocenjuje kako će nacionalizam u XXI veku biti „korisna i progresivna pojava“, budući da će biti snaga koja će se suprotstaviti levičarima koji su se, suočeni sa „porazom socijalističkog projekta u okvirima nacionalnih država“, „polako počeli okretati nadnacionalnim institucijama kao novoj igrački za popravljanje čovečanstva i ‘humanizovanje’ kapitalizma“. (11)

Pisac ekonomskog programa LDP zalaže se za „potpunu političku rehabilitaciju Ravnogorskog pokreta“. Smatra da je Draža Mihailović bio „komandant legalnih oružanih snaga“, koji „gradi svoju strategiju tako da poštedi narod žrtava i razaranja“. Janković i njegov saradnik iz redakcije „Katalaksije“ osuđuju partizane kao „grupu profesionalnih revolucionara koja u ratnim uslovima podiže pobunu, ne da bi zemlju oslobodila od jedne okupatorske sile, već da bi je podvrgla okupaciji druge“. Za ove korifeje liberalizma u Srbiji, četnici nesumnjivo predstavljaju „dobre momke“, a njihova „saradnja sa Nemcima je onda imala taktičkog smisla, jer je bolje koncentrisati se na najveću opasnost, komuniste“. Iz toga, pretpostavimo, i sledi njihov zaključak da je „antifašizam po sebi besmislena kategorija“. (12)

Posle takvog zaključka, ne bi trebalo da začudi to što se pisac ekonomskog programa LDP i njegove kolege ne zadržavaju samo na glorifikaciji domaćih ratnih zločinaca i kolaboratora s fašizmom iz vremena Drugog svetskog rata, već izražavaju podršku i drugima koji su okrvavili ruke mučenjem i ubijanjem hiljada nedužnih ljudi u ime načela do kojih drži i časopis „Katalaksija“. Mračna groteska propagiranja tržišnog fundamentalizma potpun oblik dostiže u redakcijskom saopštenju povodom dugo odlaganog početka sudskog procesa nekadašnjem čileanskom diktatoru Augustu Pinočeu, optuženom zbog sistematskih mučenja, masovnih ubistava, nezakonitih zatvaranja i kidnapovanja. Saopštenje pod naslovom „Stop crvenom teroru!“ započinje doslovno sledećom rečenicom: „Redakcija ‘Katalaksije’ se pridružuje većini čileanskog naroda i svim slobodoljubivim ljudima širom sveta u oštroj osudi najave sudskog progona generala Augusta de Pinočea, bivšeg predsednika Čilea, i heroja slobodnog čovečanstva, čoveka koji je obezbedio ne samo napredak i blagostanje Čilea, već i zaustavio dalje širenje komunističke infiltracije u Latinskoj Americi“.

U tom saopštenju podrške Pinočeu, pisac ekonomskog programa LDP i njegovi redakcijski saradnici iznose tvrdnje da je čileanski diktator, šef vojne hunte i poslodavac izbeglim nacistima, „tokom deceniju i po svoje vladavine Čile pretvorio u najslobodniju i najprosperitetniju zemlju Južne Amerike“, dok je „takozvani teror“ s početka 1980-ih „bio samo odmeren odgovor vlasti na širenje nereda koje su izazivali komunistički sindikati, organizujući masovne nasilne demonstracije“. (13)

S obzirom da se ekonomski program LDP „Ekonomija bez granica“ zasniva na istim načelima na kojima počivaju i predstavljeni stavovi, jasno je da je njegovim usvajanjem jedan bizarni ideološki projekat propagiranja neoliberalne dogmatike, nakon dugogodišnjeg upornog zalaganja, najzad uspeo da obezbedi okvir organizovanog partijskog delovanja i time ostvari mehanizme još snažnijeg širenja uticaja doktrine tržišnog totalitarizma u državnom aparatu.

Zahtevi ekonomskog programa LDP idu na ruku svim potencijalnim merama koje pospešuju smanjenje socijalne sigurnosti stanovništva, masovno otpuštanje radnika i radnica, nesigurnost zaposlenja, produžavanje trajanja radnog dana i pogoršavanje uslova na radu, snižavanje plata, neizvesnost penzionih fondova, poskupljenje zdravstvenih usluga i školovanja, suspendovanje demokratije i isključivanje čitavih društvenih slojeva iz političkog delovanja, jačanje polne diskriminacije, uspon militarizma i ratne politike, blagonaklonost prema fašističkom delovanju, organizovanje terora nad radničkim sindikatima...

U okolnostima pritisaka u pravcu sprovođenja takvog ili sličnog programa, treba očekivati vrlo agresivno političko intervenisanje s ciljem podrivanje preostalih elemenata sistema socijalne zaštite i stečenih prava najširih društvenih slojeva. Međutim, ostaje i uverenje da će se brzo konsolidovati i masovan, demokratski, politički artikulisan i solidaran otpor radništva i drugih obespravljenih društvenih grupa, ugroženih perspektivom nametanja neoliberalne utopije bezgranične eksploatacije.

V. Marković

1) „Promocija ekonomskog programa LDP ‘Ekonomija bez granica’“, 10. 4. 2008: http://www.ldp.org.yu/info/news.jsp?id=1064

2) „Ekonomija bez granica“, Liberalno Demokratska Partija: http://www.ldp.org.yu/admin/download/files/_id_75/Ekonomija%20bez%20granica.pdf

3) „Ekonomija bez granica“, Liberalno Demokratska Partija: http://www.ldp.org.yu/admin/download/files/_id_75/Ekonomija%20bez%20granica.pdf

4) „Promocija ekonomskog programa LDP ‘Ekonomija bez granica’“, 10. 4. 2008: http://www.ldp.org.yu/info/news.jsp?id=1064

5) „Saopštenje redakcije časopisa ‘Katalaksija’ povodom usvajanja protržišnog programa LDP-a“, Katalaksija, 2. 5. 2008: http://www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option=com_content&task=view&id=109&Itemid=1

6) Andreja Vražalić, „Demokratija protiv ljudskih prava. Prilog demaskiranju demokratskog mita“, Katalaksija, 12. 11. 2004: http://www.katalaksija.com/template.php?i=&dbtopic_id=4&dbarticle_id=185

7) Ivan Janković, „Šta je to socijalna pravda?“, Katalaksija, 1. 9. 2005: http://www.katalaksija.com/template.php?i=&dbtopic_id=4&dbarticle_id=291

8) Ivan Janković, „Ekonomsko opravdanje patrijarhalne porodice“, Katalaksija, 26. 9. 2004: http://www.katalaksija.com/template.php?i=&dbtopic_id=1&dbarticle_id=136

9) Ivan Janković, „Alarmistički mitovi o globalnom zagrevanju“, Katalaksija, 8. 7. 2007: http://www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option=com_content&task=view&id=93&Itemid=4

10) Ivan Janković, „Antiamerikanizam i mirovnjački talibani“, Katalaksija, 11. 9. 2004: http://www.katalaksija.com/template.php?lang=sr&dbtopic_id=2&dbarticle_id=116

11) Ivan Janković, „Liberalni nacionalizam“, Katalaksija, 26. 4. 2005: http://www.katalaksija.com/template.php?i=&dbtopic_id=4&dbarticle_id=231

12) Andreja Vražalić & Ivan Janković, „Istina ili pomirenje?“, Katalaksija, 18. 12. 2004: http://www.katalaksija.com/template.php?i=&dbtopic_id=3&dbarticle_id=210

13) „Stop crvenom teroru! Povodom najave sudske hajke na generala Pinočea“, Katalaksija, 23. 9. 2004: http://www.katalaksija.com/template.php?i=&dbtopic_id=2&dbarticle_id=129

Poskupljenja životnih namirnica

Kretanja na tržištu ukazuju da će ovogodišnja stopa inflacije biti dvocifrena, a privrednici u gotovo svim anketama očekuju rast cena svojih proizvoda. To znači da građani Srbije treba da budu spremni na još jednu godinu kupovne nesigurnosti zbog rasta cena, pogotovo kad je reč prehrambenim proizvodima. U prvom kvartalu ove godine ta očekivanja su i potvrđena. Konstantna poskupljenja energenata na svetskom tržištu doprinela su rastu cena svih proizvoda, a domaće tržište reagovalo je munjevito na te promene, ali i na rast cena na berzi žitarica i drugih prehrambenih proizvoda.

Poskupljenja su krenula u avgustu prošle godine, a uz rast cena energenata, suša je bila dobar izgovor proizvođačima mesa, brašna, hleba, mleka, ulja i drugih namirnica za pravdanje novih poskupljenja. Tako je, na primer, prošlog avgusta meso poskupelo za oko deset odsto, a početkom ove godine za oko 15 dinara po kilogramu (svinjsko meso). Piletina je s prošlogodišnjih 156,90 dinara skočila na 219,90 dinara za kilogram, junetina je skuplja za 33 dinara. Litar dugotrajnog mleka koštao je lane 60, a sada cena premašuje 70 dinara, dok korekcije cena nisu zaobišle ni voće. Tako banane, umesto prošlogodišnjih 80 dinara, koštaju najmanje 108 dinara, dok su pomorandže skuplje za oko 20 dinara po kilogramu.

Poskupljenje hleba je ipak jedan od najvećih udara na kućni budžet, jer je za veknu polovinom prošle godine trebalo izdvojiti 18 dinara, zatim 30 dinara a sada vekna košta 38 dinara. Skupo je i brašno, čija je maloprodajna cena sa prošlogodišnjih 35,90 dinara skočila na najmanje 52 dinara po kilogramu. Rast cena beleže i proizvodi od brašna, pa pola kilograma makarona košta više od 50 dinara, umesto prošlogodišnjeg proseka od 39,90 dinara, a ne zaostaje ni jestivo ulje koje je sa oko 70 skočilo na 110, dok kod nekih proizvođača litar košta i 145 dinara.

Pritom je porodični budžet prosečne porodice lane iznosio oko 39.000 dinara, od čega je više od 40 odsto prihoda trošeno na kupovinu prehrambenih proizvoda, koji beleže i najveća poskupljenja. Zaposleni s nižim mesečnim zaradama (a oko 60% radnika prima plate manje od republičkog proseka) teško mogu da zadovolje osnovne životne potrebe. Kućni budžeti su ugroženi, jer zarade ne prate inflaciju ni poskupljenja, situacija je tim teža što se najveći deo zarada troši upravo na kupovinu hrane i plaćanje računa za komunalne usluge i električnu energiju. Takav trend rasta cena pogodio je ovog puta, posle poskupljenja hleba, ulja i prošlogodišnjeg poskupljenja mleka, najsiromašnije slojeve stanovništva.

Rast cena hrane je u poslednjih godinu i po dana problem planetarnih razmera. Širom sveta oko 25 hiljada ljudi dnevno umire od gladi i drugih posledica siromaštva. Taj broj će se povećavati kako cene hrane budu rasle. Međunarodne organizacije koje se bave problemima poljoprivrede upozoravaju da će se broj ljudi čija je osnovna ishrana ugrožena povećavati za više od 16 miliona po svakom procentu rasta realnih cena prehrambenih proizvoda.

Uzroke rasta cena osnovnih namirnica na globalnom planu moguće je objasniti masovnim korišćenjem useva za proizvodnju bio-goriva umesto za prehrambene svrhe, kao i nagomilavanjem zaliha u cilju kontrolisanja tržišta od strane najvećih svetskih agro-korporacija.

Pitanje odgovornosti za pad životnog standarda većine stanovništva dobija, zbog svega rečenog, značaj prvorazrednog političkog pitanja ne samo na nacionalnom, već i na svetskom nivou.

V. M.