NEĆEMO DA PLAĆAMO NJIHOVU KRIZU! POKRENIMO PROTESTE!

Svetska ekonomska kriza već mesecima svuda stvara ozbiljne društvene potrese. Širom sveta narod protestuje protiv neadekvatnih ekonomskih mera koje se sprovode kao odgovor na krizu. Vlade nekoliko zemalja već su podnele ostavke zbog toga.

Vlada Republike Srbije je 26. marta sklopila kreditni aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom. Tim povodom najavljene su mere štednje u okviru "programa za ublažavanje posledica krize". One obuhvataju pre svega uvođenje poreza na plate i penzije od 6% svima čija su mesečna primanja veća od 12000 dinara, kao i zamrzavanje visine plata u narednih 18 meseci.

Ove mere, koje su licemerno nazvane "porez solidarnosti" će najteže pogoditi siromašnije stanovništvo i one sa srednjim primanjima, jer ovakva linearna stopa poreza neće biti nikakav teret za tajkune. Očekivane posledice vladinih mera biće smanjenje opšteg životnog standarda, talas otpuštanja s posla i povećanje broja zaposlenih na crno. Očigledno je da se pod izgovorom "solidarnosti", u stvari, od običnih ljudi očekuje da na svojoj grbači iznesu teret krize.

Vlada Srbije ovim merama samo još jednom dokazuje svoju nesposobnost, jer umesto da je uštedu našla u smanjenju vlastite potrošnje, ona preduzima korake koji ugrožavaju najsiromašnije.

Od vlasti koja počiva na sprezi tajkuna, kriminalaca i partijskih feudalaca ne može se očekivati da doprinese ublažavanju posledica ekonomske krize.

Zato je potrebno da izađemo na ulice i protestima izrazimo otpor ovim vladinim merama, javno pokazujući neslaganje s politikom koja je suprotstavljena interesima najširih slojeva društva.

Organizujmo proteste, pružimo podršku svim socijalnim protestima i štrajkovima, i povežimo se u otporu prema sistemu koji štiti privilegovane. Prava se ne dobijaju na poklon, već se stiču borbom!

Svetska ekonomska kriza i perspektiva kraja kapitalizma

Kriza koja od septembra dramatično potresa svetsko finansijsko tržište, i koja nastavlja da se produbljuje prenoseći se na realni sektor, donosi uslove za jačanje i razvoj klasne borbe.

Po svom obimu, ova kriza podseća na one koje su izbile 1929. i 1974. godine. Za razliku od finansijskih potresa koji su se dešavali na vrhuncu dominacije neoliberalizma tokom devedesetih i tada pogađali samo zemlje kapitalističke periferije, današnji krah je započeo u samom centru kapitalističkog sistema, odakle se proširio do globalnih razmera. Aktuelna kriza, koja je posledica rasula koje je godinu dana ranije zavladalo američkim tržištem hipotekartnih kredita, izazvala je toliku paniku, da i ozloglašeni desničarski lideri, poput francuskog predsednika Nikole Sarkozija, pozivaju na preispitivanje neoliberalne politike poverenja u moć tržišta da samo sebe reguliše. Na zaokret u globalnoj ekonomskoj politici još više ukazuju mere državne intervencije bez presedana, poput nacionalizacije velikih banaka i osiguravajućih kuća, koja se u Sjedinjenim Američkim Državama sprovodi u cilju spasavanja finansijskog sektora.

Već prvi refleks panike naveo je buržoaske novinare i političare da se naglo sete analiza protivrečnosti kapitalizma, koje je u Kapitalu razvio Karl Marks. Naravno, najveći broj njih se, poput nemačkog ministra finansija, zadržao samo na tome da dâ uzgredan komentar o destruktivnosti ljudske pohlepe i pomene kako „neki delovi Marksove teorije i nisu tako pogrešni“. Nasuprot takvom površnom pristupu, stvarni cilj kritike koju je Marks formulisao još pre uspona imperijalističke faze kapitalizma u poslednjim decenijama XIX veka, bio je da se ukaže na dugoročnu neodrživost načina proizvodnje koji je usmeren isključivo na stvaranje viška vrednosti.

„Periodično obezvređivanje postojećeg kapitala, koje je imanentno sredstvo kapitalističkog načina proizvodnje za zadržavanje pada profitne stope i za ubrzavanje akumulacije kapital-vrednosti stvaranjem novog kapitala, narušava date odnose u kojima se zbiva prometni i reprodukcioni proces kapitala, i zato je praćeno iznenadnim zastojima i krizama procesa proizvodnje“, piše u trećem tomu Marksovog Kapitala. Ali se Marks ne zadržava samo na takvom konstatovanju ekonomske zakonitosti kapitalizma, već razmatranje pojave krize smešta u širu perspektivu istorijskih ograničenja tog sistema: „Prava granica kapitalističke proizvodnje jeste sâm kapital, jeste to što se kapital i samooplođavanje njegove vrednosti ispoljava kao polazna i završna tačka, kao pobuda i svrha proizvodnje; što je proizvodnja samo proizvodnja za kapital, a ne obrnuto, da su sredstva za proizvodnju prosto sredstva za sve šire razvijanje životnog procesa za društvo proizvođača. Zbog toga granice u kojima se jedino može kretati održanje i oplođavanje kapital-vrednosti, koje počiva na eksproprijaciji i osiromašivanju velike mase proizvođača, te granice stalno dolaze u protivrečje s metodima proizvodnje koje kapital mora da upotrebi u svoju svrhu, i koji guraju na neograničeno uvećanje proizvodnje, na proizvodnju kao samocilj, na bezuslovni razvitak društvenih proizvodnih snaga rada. Sredstvo – bezuslovni razvitak društvenih proizvodnih snaga – dolazi u neprekidni sukob sa ograničenom svrhom, oplođavanjem vrednosti postojećeg kapitala“.

Aktuelna kriza zaoštrava i čini vidljivijim postojeće sukobe između onih koji žive od svog rada i kapitalista koji ih eksploatišu. Vladajuće klase ne kriju nameru da teret krize prebace na radništvo i široke slojeve neprivilegovanih. Talasi otpuštanja, rast troškova života, zamrzavanje plata i „stezanje kaiša“, pokazuju kakva je defanzivna taktika kapitala. S druge strane, ugroženi radnici i radnice imaju prilike da se organizuju u otporu prema otpuštanju, prema smanjivanju plata i poskupljenjima, i da razviju mehanizme borbene klasne solidarnosti koji bi mogli da predstavljaju ozbiljan izazov vladajućem poretku.

Dugotrajna strukturalna kriza, poput one iz tridesetih godina XX veka, suočava kapitalistički sistem s razvojem antiimperijalističke borbe, koja dobija opšti karakter, a otpor s periferije sistema povećava i mogućnosti jačanja međuimperijalističkih sukoba. Takođe postoji i opasnost od jačanja fašizma tamo gde se kapitalisti osećaju nesposobni da organizovano radničko nezadovoljstvo suzbijaju drugim sredstvima, poput kontrolisanja putem korumpiranih sindikata i uvlačenja u „socijalni pakt“.

Krize u kapitalizmu, u principu, obezbeđuju perspektivu nove ekspanzije, jer čine pretpostavku dalje akumulacije kapitala. Međutim, to je samo jedna dimenzija ovog problema političke ekonomije. Marksova teorija predviđa da kapitalizam mora propasti zbog svojih protivrečnosti. Ali, pošto – po Marksovim rečima – ljudi sami stvaraju svoju istoriju, tako se ni do sloma kapitalizma ne dolazi automatizmom ekonomske nužnosti proširene negativne reprodukcije i dovođenja do nemogućnosti akumulacije, već putem proleterske revolucije, koja predstavlja pravu istorijsku granicu kapitalističkog načina proizvodnje.

S takvim saznanjem, kao imperativ se nameće rad na jačanju organizovanih revolucionarnih snaga i sistematsko razvijanje masovnog pokreta koji bi kao cilj imao uspostavljanje vlasti najširih slojeva nad sredstvima za proizvodnju. Potrebno je osposobiti revolucionarni pokret za delovanje u pravom momentu, jer u razvijenom kapitalizmu svaka velika kriza može da izraste u krajnju krizu, da dovede do sloma kapitalizma i ostvarivanja humanijeg, komunističkog društva.

V. Marković

Crveni univerzitet "Karl Marks"

Univerzitet i studenti često su bili značajno uključeni u političke turbulencije tokom 1990-ih godina u Srbiji. Međutim, posle smene režima 2000. godine, vlast od njih očekuje da prihvate dvostruku ulogu u fazi ubrzane integracije zemlje u zapadnoevropske privredne i političke tokove.

S jedne strane, akademskoj sredini dodeljena je autonomija bavljenja svojim partikularnim operativnim problemima, kao što su reforma univerziteta i dovijanje za preživljavanjem u tržišnim uslovima, čime je suštinski depolitizovana i lišena prerogativa jednog od nosilaca javne kritike društveno-političkog života, kojima se isticala u odlučnim momentima borbe s Miloševićevim režimom. Na drugoj strani, pak, stajala su očekivanja da, tako tretirani studenti i univerzitet, u skladu sa svojom intelektualnom strukturom treba da predstavljaju rezervoar vitalnih, kvalifikovanih i kompetitivnih slojeva koji će podržati projekat društvene transformacije, zasnovan na načelima političko-ekonomskog liberalizma.

Pasiviziranost koja je karakterisala takvo stanje „kraja istorije“ na univerzitetima u Srbiji prvi put je ozbiljnije prekinuta studentskim protestima koji su u Beogradu izbili u jesen 2006. godine, a koji su imali eksplicitno socijalni karakter, i ostali upamćeni po parolama „Dole školarine!“ i „Znanje nije roba!“.

Budući da se već najavljuju nove studentske borbe protiv visokih školarina i socijalne marginalizovanosti, ima smisla podsetiti se na to da se ovih dana obeležava četrdeseta godišnjica od demonstracija 1968. godine.

Juna 1968. godine, kada se studentska pobuna širila u svetskim razmerama, beogradski studenti i studentkinje, posle prvih sukoba s policijom kod Studentskog grada, zauzeli su Filozofski fakultet u Beogradu, praveći od njega epicentar kritike raslojavanja u jugoslovenskom društvu, reagujući na posledice tržišnih reformi 1965. godine. Taj protest, koji se ubrzo proširio i na ostale univerzitetske centre u Jugoslaviji, zasnivao se na kritici birokratske uzurpacije društvene moći i traženju istinski socijalističkih solucija, a posebno je ukazivao na zatvorenost univerziteta za decu radničkog i seljačkog porekla, kao i na siromašenje studenata i univerziteta usled prevage tržišno-ekonomske orijentacije u društvenim odnosima.

Studentski zahtevi kretali su se tragom izrazito socijalističkog i revolucionarnog programa: svesno ovladavanje zakonom vrednosti nasuprot tržišnoj stihiji; javna demokratska kontrola organa na vlasti i sredstava masovnog komuniciranja nasuprot birokratsko-etatističkom voluntarizmu i manipulaciji; jednakost na temelju društvene svojine i raspodele prema radu nasuprot obnavljanju kapital-odnosa i bogaćenja mimo rada; uspostavljanje vlasti radničke klase na svim nivoima društva nasuprot sužavanju radničkog samoupravljanja na fabrički krug; radničko-klasno ustrojstvo obrazovnog sistema nasuprot njegovom građanskom karakteru.

Na beogradskom Filozofskom fakultetu izvršeno je simboličko sažimanje studentskih zahteva kojima je univerzalna lozinka Francuske revolucije „sloboda, jednakost, bratstvo“ obojena crveno. Tako je na Filozofskom fakultetu 4. juna 1968. godine predloženo da se Beogradski univerzitet ubuduće zove – Crveni univerzitet „Karl Marks“.

V. M.

Eksploatacija bez granica

(beleške o ekonomskom programu LDP i načelima na kojima se on zasniva)

Tokom prošlog meseca, a sa kulminacijom oko Prvog maja, bili smo izloženi egzaltiranom reklamiranju ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP), pod naslovom „Ekonomija bez granica“. Taj program je najavljen kao „ekonomski program moderne Srbije“, a lider LDP Čedomir Jovanović naglasio je kako ovim programom želi da se potvrdi „opredeljenje ka suštinskim promenama, promenama sistema“. (1)

Posle takvog uvoda, moglo bi se pomisliti kako taj program nagoveštava zaokret od postojeće ekonomske politike, zasnovane na neoliberalnom tržišnom modelu, koja već godinama, diktirajući mere deregulacije, privatizacije i liberalizacije trgovine i investicija, bezuspešno pokušava da nađe izlaz iz strukturalne ekonomske krize, uz pogubne efekte na standard života većine stanovništva. Očekivalo bi se da ekonomski program za „modernu Srbiju“, koji nastoji da trasira put ka „promenama sistema“, treba da ponudi racionalniji pristup ekonomskoj politici, više osećaja za ublažavanje posledica krvavog nasleđa Srbije 1990-ih, pokušaj da se isprave efekti drastičnih praksi ratnog profiterstva i pljačkaških prvatizacija, da ponudi više solidarnosti i društvene odgovornosti u oblasti privrede.

Nasuprot tome, program „Ekonomija bez granica“ za svoj sadržaj ima fanatično isticanje vere u liberalizam, u konkurenciju kao preduslov svakog napretka, u suverenitet potrošača umesto suvereniteta proizvođača, u minimalne funkcije države, usmerene uglavnom na policijske zadatke zaštite poretka i vlasničkih prava. Okosnicu programa čine zalaganje za slobodno tržište rada i minimalnu regulaciju tržišta kapitala, zalaganje za liberalizaciju domaćeg tržišta i potpunu unilateralnu spoljnotrgovinsku liberalizaciju, koja podrazumeva ukidanje svih carina i vancarinskih barijera, zalaganje za smanjenje javne potrošnje, zalaganje za potpunu privatizaciju javnih i društvenih preduzeća, i zalaganje za potpunu liberalizaciju tokova kapitala. (2)

Iz ovoga se vidi da ekonomski program LDP, zapravo, ne nudi ništa novo. On se sastoji iz veoma suvog i nekreativnog nabrajanja oveštalih dogmi desničarske neoliberalne političke doktrine, koja se ustoličila kao inspiracija politike Ronalda Regana i Margaret Tačer, počev od 1970-ih, kada je kejnzijanski pristup ublažavanju strukturalne krize kapitalizma doživeo slom. Reprivatizacija čitavih sektora socijalizovane privrede, zahtev da se celo društvo ustroji na tržišnim principima, redukcija nivoa socijalnih izdataka i zaštite, uz glorifikovanje društvenog takmičenja, nešto je sa čim se i Srbija, u manjoj ili većoj meri, suočava još od „ratne tranzicije“ tokom Miloševićeve vladavine 1990-ih. Sve vodeće političke partije u Srbiji (od Srpske radikalne stranke i Socijalističke partije Srbije do Demokratske stranke i G17 plus) svoje programe baziraju na vrednostima tržišne privrede, izražavajući slabije ili snažnije pristajanje na neoliberalnu politiku. Nijedna, pak, toliko otvoreno i bezobzirno ne zagovara mere kojima se siromaši životni ambijent većine stanovništva i ugrožavaju univerzalna ljudska prava, poput prava na socijalnu zaštitu, prava na rad, prava na zadovoljavajuće uslove rada, na zaštitu od nezaposlenosti, prava na zdravstvenu zaštitu, prava na zadovoljavajući standard života, itd, kao što se to čini u nedavno prezentovanom ekonomskom programu LDP.

Taj program zahteva „radikalne reformske rezove“ u cilju uklanjanja „socijalističkog mentaliteta“ i sličnih „ekonomskih i mentalitetskih poremećaja“, koji su, prema piscima programa, posledica „vladajuće ekonomske filozofije kolektivizma“. (3)

Jedan od pisaca programa, član ekonomskog tima LDP Ivan Janković, obrazlaže da bi radikalne reformske mere, koje bi doprinele ekonomskom rastu, trebalo da budu „radikalno smanjenje državne potrošnje, smanjenje ili zamrzavanje plata u javnom sektoru, smanjenje poslovne regulative odnosno oslobađanje preduzetničke inicijative, ukidanje kontrole cena i plata, privatizacija... liberalizacija tržišta rada“. (4)

Isti pisac slavu je stekao kao glavni urednik internet magazina „Katalaksija“, propagandnog projekta čiji je cilj proširivanje intelektualnog uticaja Mizesa, Hajeka, Nozika i drugih predstavnika „libertarijanske“ doktrine o omnipotentnom tržištu.

Čin obnarodovanja ekonomskog programa LDP, redakcija „Katalaksije“ propratila je javnim saopštenjem. U njemu se prvo deklariše da je „Katalaksija“ časopis posvećen „promociji individualne slobode i slobodnog tržišta“, čija se politika suprotstavlja posledicama „komunističke zaostavštine i opredeljenja ogromnog broja političkih stranaka za ideje u rasponu od radikalne levice do socijaldemokratije“. Potom se ističe kako ekonomski program LDP, koji je, sa dvoje kolega iz Centra za slobodno tržište, napisao i promovisao glavni urednik „Katalaksije“, „počiva na načelima do kojih drži i časopis ‘Katalaksija’“. Takođe se izražava i zadovoljstvo „ovakvim izborom LDP-a, pogotovo kada se ima u vidu činjenica da je to prva parlamentarna stranka koja je usvojila jedan takav program“. (5)

Kada dođemo do pitanja načela kojih se drže Ivan Janković i njegovi saradnici u „Katalaksiji“, a na kojima počiva i ekonomski program LDP, preostaje nam samo da konstatujemo koliko je upadljiva njihova nepomirljivost s načelima demokratije, modernih vrednosti i progresivnih društvenih težnji za ljudskom emancipacijom.

Naime, tokom proteklih godina, uredništvo i saradnici „Katalaksije“ su kontinuirano, u svojim tekstovima didaktičke i polemičke prirode, iznosili stavove kojima su formulisali veoma konzistentan korpus ideja krajnje desnog liberalizma, izrazito antidemokratskog i reakcionarnog sadržaja, uz javno izražavanje simpatija čak i prema pojedinim fašističkim pojavama.

U tekstovima koji se objavljuju u „Katalaksiji“ polemiše se protiv demokratije, uz insistiranje na tome da poenta bilo kog pravednog političkog poretka nije u demokratičnosti, već u zaštiti individualnih prava, zbog čega poželjna liberalna vlast počiva na potpuno drugačijoj vrsti legitimiteta od demokratske. Iz toga, zatim, sledi zalaganje za ograničenje demokratije, jer politikom treba da se bave ljudi koji su specijalizovani za to zanimanje. (6) A kada se liberalizam oslobodi demokratskog bagaža, može sebi dati i diktatorska ovlašćenja ukidanja pojmova. Što se tiče pojma socijalne pravde, pisac ekonomskog programa LDP naglašava da je to „logička besmislica“. (7)

Pisac ekonomskog programa LDP zahteva praktikovanje konzervativnog patrijarhalnog modela porodice, kao ekonomski opravdanog. Zalaže se za oštru podelu uloga među polovima, gde je za muškarca određeno da ima „aktivnosti van kuće“ i da „zarađuje sredstva za život“, dok žena treba da bude vezana za domaćinstvo i „uzgajanje dece“. On ističe da je očuvanje tradicionalne porodice jedna od pretpostavki očuvanja moralne i kulturne infrastrukture na kojoj počiva „slobodno društvo“, a napad na patrijarhalnu porodicu ocenjuje kao kamuflirani napad na „tradicionalni liberalizam“, i „promociju socijalizma i ropstva pojedinca u odnosu na državu“. (8)

Dalje, pisac ekonomskog programa LDP apeluje na liberalnu javnost da ne naseda na ekološke priče o opasnostima koje su posledica zagađenja planete na kojoj živimo, jer na „histeriju o globalnom zagrevanju“ treba gledati kao na instrument „jačanja političke moći onih grupa koje žele da suzbiju slobodnu konkurenciju i globalizaciju“. (9)

Zanimljivo je s kolikom gorljivošću pisac ekonomskog programa LDP napada pacifiste i druge kritičare agresorske politike predsednika SAD Džordža Buša. Mirovnjačku parolu „Ne damo krv za naftu“, on ocenjuje kao „otrcani komunistički stereotip“, a na dobar odziv koji ona ima u zapadnoevropskim zemljama reaguje elitističkom osudom „doktrinarno-demokratskog poverenja u narod i njegovu zdravu pamet kao pouzdane političke vodiče“. On rezolutno ističe da „svako kome je sloboda naše civilizacije na srcu, mora shvatiti da je jedini poželjan ishod cele ove gužve oko Iraka pobeda Amerike u ratu, i poraz onih koji priželjkuju poraz Amerike, od Pekinga i Moskve, do Teherana, Tora Bore ili Pariza“. (10)

Pisac ekonomskog programa LDP ocenjuje kako će nacionalizam u XXI veku biti „korisna i progresivna pojava“, budući da će biti snaga koja će se suprotstaviti levičarima koji su se, suočeni sa „porazom socijalističkog projekta u okvirima nacionalnih država“, „polako počeli okretati nadnacionalnim institucijama kao novoj igrački za popravljanje čovečanstva i ‘humanizovanje’ kapitalizma“. (11)

Pisac ekonomskog programa LDP zalaže se za „potpunu političku rehabilitaciju Ravnogorskog pokreta“. Smatra da je Draža Mihailović bio „komandant legalnih oružanih snaga“, koji „gradi svoju strategiju tako da poštedi narod žrtava i razaranja“. Janković i njegov saradnik iz redakcije „Katalaksije“ osuđuju partizane kao „grupu profesionalnih revolucionara koja u ratnim uslovima podiže pobunu, ne da bi zemlju oslobodila od jedne okupatorske sile, već da bi je podvrgla okupaciji druge“. Za ove korifeje liberalizma u Srbiji, četnici nesumnjivo predstavljaju „dobre momke“, a njihova „saradnja sa Nemcima je onda imala taktičkog smisla, jer je bolje koncentrisati se na najveću opasnost, komuniste“. Iz toga, pretpostavimo, i sledi njihov zaključak da je „antifašizam po sebi besmislena kategorija“. (12)

Posle takvog zaključka, ne bi trebalo da začudi to što se pisac ekonomskog programa LDP i njegove kolege ne zadržavaju samo na glorifikaciji domaćih ratnih zločinaca i kolaboratora s fašizmom iz vremena Drugog svetskog rata, već izražavaju podršku i drugima koji su okrvavili ruke mučenjem i ubijanjem hiljada nedužnih ljudi u ime načela do kojih drži i časopis „Katalaksija“. Mračna groteska propagiranja tržišnog fundamentalizma potpun oblik dostiže u redakcijskom saopštenju povodom dugo odlaganog početka sudskog procesa nekadašnjem čileanskom diktatoru Augustu Pinočeu, optuženom zbog sistematskih mučenja, masovnih ubistava, nezakonitih zatvaranja i kidnapovanja. Saopštenje pod naslovom „Stop crvenom teroru!“ započinje doslovno sledećom rečenicom: „Redakcija ‘Katalaksije’ se pridružuje većini čileanskog naroda i svim slobodoljubivim ljudima širom sveta u oštroj osudi najave sudskog progona generala Augusta de Pinočea, bivšeg predsednika Čilea, i heroja slobodnog čovečanstva, čoveka koji je obezbedio ne samo napredak i blagostanje Čilea, već i zaustavio dalje širenje komunističke infiltracije u Latinskoj Americi“.

U tom saopštenju podrške Pinočeu, pisac ekonomskog programa LDP i njegovi redakcijski saradnici iznose tvrdnje da je čileanski diktator, šef vojne hunte i poslodavac izbeglim nacistima, „tokom deceniju i po svoje vladavine Čile pretvorio u najslobodniju i najprosperitetniju zemlju Južne Amerike“, dok je „takozvani teror“ s početka 1980-ih „bio samo odmeren odgovor vlasti na širenje nereda koje su izazivali komunistički sindikati, organizujući masovne nasilne demonstracije“. (13)

S obzirom da se ekonomski program LDP „Ekonomija bez granica“ zasniva na istim načelima na kojima počivaju i predstavljeni stavovi, jasno je da je njegovim usvajanjem jedan bizarni ideološki projekat propagiranja neoliberalne dogmatike, nakon dugogodišnjeg upornog zalaganja, najzad uspeo da obezbedi okvir organizovanog partijskog delovanja i time ostvari mehanizme još snažnijeg širenja uticaja doktrine tržišnog totalitarizma u državnom aparatu.

Zahtevi ekonomskog programa LDP idu na ruku svim potencijalnim merama koje pospešuju smanjenje socijalne sigurnosti stanovništva, masovno otpuštanje radnika i radnica, nesigurnost zaposlenja, produžavanje trajanja radnog dana i pogoršavanje uslova na radu, snižavanje plata, neizvesnost penzionih fondova, poskupljenje zdravstvenih usluga i školovanja, suspendovanje demokratije i isključivanje čitavih društvenih slojeva iz političkog delovanja, jačanje polne diskriminacije, uspon militarizma i ratne politike, blagonaklonost prema fašističkom delovanju, organizovanje terora nad radničkim sindikatima...

U okolnostima pritisaka u pravcu sprovođenja takvog ili sličnog programa, treba očekivati vrlo agresivno političko intervenisanje s ciljem podrivanje preostalih elemenata sistema socijalne zaštite i stečenih prava najširih društvenih slojeva. Međutim, ostaje i uverenje da će se brzo konsolidovati i masovan, demokratski, politički artikulisan i solidaran otpor radništva i drugih obespravljenih društvenih grupa, ugroženih perspektivom nametanja neoliberalne utopije bezgranične eksploatacije.

V. Marković

1) „Promocija ekonomskog programa LDP ‘Ekonomija bez granica’“, 10. 4. 2008: http://www.ldp.org.yu/info/news.jsp?id=1064

2) „Ekonomija bez granica“, Liberalno Demokratska Partija: http://www.ldp.org.yu/admin/download/files/_id_75/Ekonomija%20bez%20granica.pdf

3) „Ekonomija bez granica“, Liberalno Demokratska Partija: http://www.ldp.org.yu/admin/download/files/_id_75/Ekonomija%20bez%20granica.pdf

4) „Promocija ekonomskog programa LDP ‘Ekonomija bez granica’“, 10. 4. 2008: http://www.ldp.org.yu/info/news.jsp?id=1064

5) „Saopštenje redakcije časopisa ‘Katalaksija’ povodom usvajanja protržišnog programa LDP-a“, Katalaksija, 2. 5. 2008: http://www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option=com_content&task=view&id=109&Itemid=1

6) Andreja Vražalić, „Demokratija protiv ljudskih prava. Prilog demaskiranju demokratskog mita“, Katalaksija, 12. 11. 2004: http://www.katalaksija.com/template.php?i=&dbtopic_id=4&dbarticle_id=185

7) Ivan Janković, „Šta je to socijalna pravda?“, Katalaksija, 1. 9. 2005: http://www.katalaksija.com/template.php?i=&dbtopic_id=4&dbarticle_id=291

8) Ivan Janković, „Ekonomsko opravdanje patrijarhalne porodice“, Katalaksija, 26. 9. 2004: http://www.katalaksija.com/template.php?i=&dbtopic_id=1&dbarticle_id=136

9) Ivan Janković, „Alarmistički mitovi o globalnom zagrevanju“, Katalaksija, 8. 7. 2007: http://www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option=com_content&task=view&id=93&Itemid=4

10) Ivan Janković, „Antiamerikanizam i mirovnjački talibani“, Katalaksija, 11. 9. 2004: http://www.katalaksija.com/template.php?lang=sr&dbtopic_id=2&dbarticle_id=116

11) Ivan Janković, „Liberalni nacionalizam“, Katalaksija, 26. 4. 2005: http://www.katalaksija.com/template.php?i=&dbtopic_id=4&dbarticle_id=231

12) Andreja Vražalić & Ivan Janković, „Istina ili pomirenje?“, Katalaksija, 18. 12. 2004: http://www.katalaksija.com/template.php?i=&dbtopic_id=3&dbarticle_id=210

13) „Stop crvenom teroru! Povodom najave sudske hajke na generala Pinočea“, Katalaksija, 23. 9. 2004: http://www.katalaksija.com/template.php?i=&dbtopic_id=2&dbarticle_id=129

REVOLUCIJA NA DNEVNOM REDU

Pred prevremene parlamentarne izbore u Srbiji, zakazane za 11. maj 2008. godine, javnost je preplavljena ocenama kako će kampanja za njih biti veoma oštra, da će se tokom te kampanje kreirati referendumska atmosfera, a sve to iz razloga što su ovi izbori izuzetno značajni, jer mogu dugoročno ili bar srednjoročno da trasiraju put srpske politike i društva. Odgovor na pitanje koje se ne postavlja, pitanje da li će ti navodno sudbonosni izbori dovesti do bitnijih izmena društvenog poretka zasnovanog na bedi, obespravljenosti i eksploataciji većine stanovništva, unapred je poznat. Takav ishod ne očekuju ni najnaivniji birači, kojima je poznato da, u okviru vladajućih pravila igre, nikako ne mogu da zbace hulje s vlasti, jer se kao alternativa nude jedino hulje iz opozicije. Za sve ključne aktere parlamentarne politike, suština programa je istovetna i svodi se na pretvaranje zemlje u poligon za vojno-političko nadmetanje različitih imperijalističkih sila, zaštitu interesa mafijaša koji su legalizovali svoje poslovne imperije, dozirano raspirivanje šovinističke mržnje prema susednim narodima, propagiranje kulturnog primitivizma i reakcionarnih ideologija.

Čini se kao da nema izlaza iz začaranog kruga parlamentarnog političkog zamajavanja estradnim dilemama personalnih koalicionih kombinacija i ponavljanja zaglupljujućih parola o „očuvanju Kosova“ ili „putu evropskih integracija“. Međutim, narod Srbije dao je nagoveštaj da negde ipak postoji potencijal za razvoj političke akcije usmerene ka temeljnoj društvenoj promeni.

Sredinom 2007. godine u 56 zemalja širom sveta, u okviru studije „Voice of the People“, sprovedeno je redovno ispitivanje javnog mnjenja na uzorku od preko 60.000 ispitanika. Međunarodna agencija za marketinška istraživanja „Gallup International“, ispitivala je, ovog puta, odnos stanovništva prema društvenim promenama. Kako nijedno društveno istraživanje nije neutralno, a na rezultate istraživanja u velikoj meri utiču zahtevi naručioca, treba, naravno, zadržati zdravu skepsu povodom predstavljenih nalaza. Međutim, na ovo istraživanje svejedno treba obratiti posebnu pažnju zbog podatka da se ispitanici iz Srbije izjašnjavaju za revolucionarnu akciju s ciljem korenite društvene promene u postotku koji je najviši u Evropi.

Cilj istraživanja, čiji su nalazi, pod naslovom „Reforme ili revolucija“, objavljeni 9. novembra 2007. godine („povodom godišnjice pada Berlinskog zida“) bio je da se pokaže kako svetom dominira stav da je postepena reforma poželjan način društvene promene. U tom smislu je sugerisano da 59% stanovništva sveta podržava „postepene reforme“, 14% podržava „revolucionarnu akciju“, a 18% smatra da se postojeće stanje mora odlučno braniti.

U čitavom zamešateljstvu suprotstavljanja dve formulacije koje glase: „Celokupni način na koji je naše društvo ustrojeno mora se radikalno promeniti putem revolucionarne akcije“ i „Naše društvo mora se postepeno unapređivati putem reformi“, gubi se iz vida da je da radnički pokret davno razrešio tu lažnu dilemu, što je, uostalom, još 1899. godine Roza Luksemburg rezimirala u svojoj polemici s Berštajnovim revizionizmom, dajući kratku i preciznu formulaciju: „Između socijalne reforme i socijalne revolucije postoji neraskidiva veza – borba za socijalnu reformu predstavlja sredstvo a socijalni prevrat svrhu“. No, nema ničeg neočekivanog u „Gallupovoj“ propagandnoj zameni teza. Takvo zamagljivanje odnosa među pojmovima i grubo zanemarivanje međuzavisnosti složenih društveno-političkih procesa u skladu je i sa sračunatom bahatošću u odnosu na istorijski kontekst predstavljanja nalaza istraživanja. Formalni povod objavljivanja studije o „reformama i revoluciji“ je „godišnjica pada Berlinskog zida“, dakle osamnaesta godišnjica simboličnog kraha istočnoevropskih režima koja se, u kalendaru različitih godišnjica, zadesila samo dva dana posle neuporedivo značajnije, devedesete godišnjice Oktobarske revolucije. Propagandna poruka je, naravno, jasna – ali je promašena.

Upravo je rastuće nezadovoljstvo, koje se manifestuje razočaranjem u „tranzicione procese“ koji su započeli trijumfalnim instaliranjem liberalno-kapitalističkog modela u zemljama na istoku Evrope, ono što ponovo aktuelizuje iskustva proleterskih revolucija. Stručnjaci smatraju da je osnovni uzrok masovnog nezadovoljstva u „tranzicionim“ društvima raskorak između rasta društvene nejednakosti i broja društvenih „dobitnika“. Ideologija tranzicije zasnovana je na shvatanju da tranzicija otpočinje tako što ogroman postotak radništva, seljaštva i službenika tokom procesa privatizacije i restrukturiranja postaje gubitnički. Zatim dolazi do privrednog rasta, udeo gubitnika se postepeno smanjuje, da bi okončanjem tranzicije i ulaskom u klub bogatih, tj. Evropsku uniju, svi pripadnici društva zapravo postali dobitnici. Međutim, istraživanja javnog mnjenja u balkanskim zemljama pokazala su da je, i deset godina po otpočinjanju tranzicije, udeo ljudi koji sebe smatraju gubitnicima u Bugarskoj, Rumuniji, Makedoniji, Albaniji ili Srbiji, bar tri puta veći od onih koji sebe vide kao dobitnike. Objašnjenje nezadovoljstva ovim stanjem istraživači nalaze u ogorčenosti zbog pljačkaške privatizacije i vapijuće društvene nejednakosti.

Što se tiče pomenutog „Gallupovog“ istraživanja, uz odgovarajuću meru sumnje i uvažavanje potrebe rigoroznijih kriterijuma za pojmovno određenje revolucije, čak i filtrirani podaci koji se pojavljuju u njemu mogu da budu od koristi za procenu trenutne situacije i mogućnosti realizovanja novog revolucionarnog početka na globalnom planu. Gledano prema regionima, za revolucionarnu promenu se izjašnjava 7% ispitanika u Zapadnoj Evropi, 8% u Istočnoj Evropi, 9% u Latinskoj Americi,10% u Severnoj Americi, 23% u Aziji i pacifičkom regionu, i 24% u Africi.

Najjača podrška revolucionarnoj akciji, prema predočenim nalazima, prisutna je u sledećim zemljama: Filipini (39%), Pakistan (36%), Indija (35%), Kamerun (26%), Nigerija (25%), Panama (22%), Srbija (21%).

Odskakanje Srbije od istočnoevropskog proseka stepena izjašnjavanja za revoluciju, primećuje se i u poređenju sa zemljama iz neposrednog okruženja: za rezultatom od 21%, koji svrstava populaciju Srbije među prvih sedam „najrevolucionarnijih“ u svetu, u manjoj ili većoj meri zaostaje rešenost respondenata iz Bosne i Hercegovine (15%), Makedonije (12%), Bugarske (11%), Hrvatske (10%), Kosova (7%), Albanije (1%).

Brojke su često nepouzdane. Numerički podaci u mnogim prilikama više dovode u zabunu nego što razjašnjavaju. Pa ipak, ovaj podatak mogao bi da nagovesti kako u Srbiji postoji potencijalna kritična masa otvorenosti za revolucionarnu promenu društvenog poretka.

Jedan domaći sociolog zabeležio je pre par godina: „Ponoviću ono što sam prepisao od Brehta. Elite ne uviđaju da stanovništvo još uvek zarađuje za život, ali sve više pukim slučajem, da svako od nas ono što pojede i popije otima ljudima koji su sve manje figurativno, a sve više stvarno, gladni i žedni. One su u pravu utoliko što su njihovi pripadnici svesni da je ogromna većina Srba svet koji potiče od seljaka. No, seljak nije samo veštački heroizovani Srbin koji sluša naređenja; njemu je odvratno kad vidi kako se hleb baca; on je učestvovao u ratovima koje su oni osmišljavali iz svojih udobnih fotelja; on, kao i opljačkani radnik, može da mrzi i nekog drugog, a ne samo navodne etničke konkurente. Siromaštvo, frustracija i mržnja pre ili posle će nadvladati današnji prekomerni zamor stanovništva Srbije. Kada, kako, u kom pravcu, usudio bih se da ponudim odgovore, ali mi se ne mili da to činim“. Ovaj sociolog, iz svoje udobne akademske pozicije, odbija da imenuje revolucionarnu akciju kao način prevazilaženja opšte društvene stagnacije. Poziva se na Brehtovu pesmu „Još nerođenima“, potiskujući sećanje na to da je u njoj opevana revolucionarna praksa komunista iz dvadesetih i tridesetih godina XX veka.

Mogućnost tako ležernog postavljanja prema problemu revolucije olakšana je činjenicom da za sada u Srbiji nema organizivanih revolucionarnih snaga koje bi bile u stanju da prigušeno narodno nezadovoljstvo artikulišu u pravcu rušenja sadašnjeg poretka. I u svetskim razmerama situacija je, sa stanovišta organizacionih kapaciteta revolucionarnog radničkog pokreta, daleko od idealne. To, međutim, ne znači da se treba prepustiti pasivnosti. Svet je potrebno aktivno menjati, a ne samo tumačiti. Postaje sve očiglednije da je izbor adekvatnog rešenja sužen, i da se u akutnoj formi nameće stara dilema „socijalizam ili varvarstvo“. Stoga rad na izgradnji organizacije s jasnim i osmišljenim revolucionarnim usmerenjem predstavlja prioritet. To je preduslov za razvoj masovnog pokreta koji će se izboriti za uspostavljanje vlasti najširih slojeva nad sredstvima za proizvodnju. To je preduslov realizacije političkog projekta kojim se prevazilaze antagonizmi i mržnja koja je posejana među narodima na prostoru bivše Jugoslavije i Balkana. To je jedini put razvijanja demokratskih potencijala koje ispoljava narod željan korenitih promena.

V. Marković