Otpor prema otpuštanju radnika i radnica u Srbiji

U poslednjih mesec i po dana, u Srbiji je otpušteno oko tri hiljade radnika i radnica. Slična sudbina mogla bi da zadesi još oko 100.000 zaposlenih, pre svega u privatizovanim firmama, koji bi u narednoj godini mogli da ostanu bez posla, pod izgovorom da je razlog za otpuštanje svetska finansijska kriza. Otpuštene nije mogao da zaštiti socijalni program, a ni kolektivni ugovori, budući da su kontrole postupaka poslodavaca od strane državnih institucija mahom formalnog karaktera.

Pada u oči podatak da je većina otkaza uručena u privatizovanim firmama, a više od polovine odnosi se na fabrike koje je kupio Predrag Ranković Peconi (Vital i Sunce) iako je reč o fabrikama iz prehrambene industrije koja nije zahvaćena krizom. Zabrinjava i to što je isti poslodavac, zaposlenima u Rubinu, najavio da ih posle prinudnih odmora, na koje su upućeni po usmenom nalogu, očekuju otkazi. Radnici u toj kruševačkoj fabrici optužili su Peconija za zastrašivanje i vršenje pritiska na njih, jer ih je, tvrde, upućivao na rad u pogone i do 50 kilometara udaljene od mesta boravka i određivao dvokratno radno vreme, zbog čega su bili prinuđeni da na poslu provode i po 15 sati. Iako je ministar za rad i socijalnu politiku Rasim Ljajić pre nekoliko dana izjavio da je bilo neopravdanih otkaza i da će država reagovati angažovanjem svih inspekcijskih službi, u Republičkom inspektoratu za rad kažu da da je raspoređivanje na rad do 50 kilometara van sedišta firme, ukoliko je obezbeđen redovan prevoz i nadoknada troškova, u skladu sa Zakonom o radu. Inspektorat je, ipak, morao da objavi kako će „reagovati po prijavi zaposlenog ili sindikata, izvršiti nadzor u svakom konkretnom slučaju, utvrditi relevantno činjenično stanje i preduzeti mere“.

U Agenciji za privatizaciju izjavljuju kako će, u slučajevima kada kupac ne poštuje odredbe iz socijalnog programa, Centar za kontrolu poslodavcu najpre uručiti opomenu i odrediti rok za usaglašavanje sa odredbama potpisanog sporazuma, što uključuje i vraćanje radnika na posao, i tek ako ne postupi po toj meri, sledi raskid kupoprodajnog ugovora. Ipak, informativna služba Agencije za privatizaciju, dala je i sledeću izjavu: „Nismo nadležni za slučajeve otpuštanja u Vitalu i Suncu, jer je reč o fabrikama do kojih je Ranković došao transakcijom na tržištu kapitala. Kad je reč o Rubinu, kontrola koju je Agencija obavila, nije potvrdila optužbe radnika. U toj firmi je sve čisto i nema kršenja kupoprodajnog ugovora“.

Treba pomenuti i borsku Fabriku opreme i delova, koju je iz restrukturiranja, u maju ove godine, kupio nesuđeni vlasnik Borskog basena, austrijski A-tek, a već u novembru najavio je da će otpustiti oko 200 radnika. „Prema socijalnom programu, kupac bi mogao u prvoj godini, usled ekonomskih teškoća ili tehnoloških i organizacionih promena, da otpusti oko stotinak radnika, ili 15 odsto od ukupno 600 zaposlenih. Da li tu obavezu i poštuje, utvrdićemo u prvoj redovnoj kontroli koja je zakazana za decembar“, opet se čuje iz Agencije za privatizaciju.

Kompanija Zdravlje Aktavis, prema tvrdnjama iz Samostalnog sindikata u Leskovcu, nezakonito je donela odluku da 194 radnika proglasi tehnološkim viškom. Takođe je data informacija i da radnici Zdravlja nikada nisu potpisali kolektivni ugovor, već pravilnik o radu koji je formulisao direktor.

Pre četiri meseca ova fabrika bila je u žiži javnosti zbog afere sa bebi čajem u kojem je pronađena bakterija salmonela, ali do danas niko nije odgovarao zbog ugrožavanja zdravlja dece. Tu leskovačku fabriku lekova kupila je pre pet godina za tri miliona evra islandska kompanija Farmako, koja je ubrzo promenila ime u Aktavis. U Zdravlju je tada radilo 2.200 radnika, a sada ih je 902. Još tada su radnici izjavljivali da je fabrika u trenutku privatizacije, u magacinu gotove robe, imalo lekove u vrednosti od devet miliona evra, a prodata je za tri puta manju sumu.

Da radništvo ne treba da ima iluzije povodom mogućnosti da od države očekuje zaštitu svojih prava, svedoči i primer niške konfekcije Niteks, gde novi vlasnik već sedam meseci nije isplatio zarade zaposlenima. Iako je ta firma privatizovana pre dve godine, što znači da je još u sistemu kontrole Agencije za privatizaciju, svih 700 radnika bilo je prinuđeno da početkom ovog meseca stupi u štrajk. Zbog pretnji otkazima, koje im poslodavac upućuje preko rukovodilaca pogona, radnice i radnici ove fabrike spremni su da fizički onemoguće vlasniku ulazak u fabriku.

Otpuštene radnice i radnici konfekcije Kluz-Tisa iz Novog Bečeja ušli su juče u pogone te firme i najavili da neće izaći dok se državni organi ne izjasne o poništenju privatizacije. Oko stotinu njih se okupilo ispred fabrike da bi protestovalo zbog neisplaćenih zarada i otpuštanja. Oni su kazali da im je 17. oktobra rečeno da su dobili otkaze, da im od tada nije dozvoljen ulazak u fabriku i da u njoj više niko ne radi.

Jedna od otpuštnih radnica Nataša Kovačević kazala je da će radnici organizovati dežurstva koja će trajati dok se ne nađe rešenje za njihovu situaciju. Na protestu je iznesen zahtev da se poništi privatizacija, da se smeni direktor tog preduzeća i da se sprovede istraga o radu preduzeća. Kluz-Tisu je 2004. godine kupio nemački Volker, ali je privatizacija poništena, pa je to preduzeće 2006. godine prodato Peđi Mališanoviću iz Subotice, koji je prema navodima radnika, pre nekoliko meseci proizvodne kapacitete dao u zakup firmi Alego iz Vrbasa. Radnice i radnici navode da im vlasnici za prethodne četiri godine duguju 11 zarada i da su plate poslednji put dobili u julu. Iznesena je i informacija da je rukovodstvo zakazalo javnu prodaju fabričke imovine za 14. decembar na osnovu lažne hipoteke.

Prethodnih dana između 25 i 30 otkaza uručeno je radnicima Fabrike keksa Medela u Vrbasu, koja je u vlasništvu komapnije Invej iz Zemuna, ali poslovodstvo Medele odbilo je da da izjavu o tome. Dvadesetak zaposlenih u Trivit mlinu, u vlasništvu Inveja u Vrbasu, obavešteno je da treba da pređu na rad u Medelu. Ovi radnici su danas rekli novinarima da im je zaprećeno da će dobiti otkaze ukoliko ne potpišu rešenja o prelasku u Medelu.

Stotinak radnika fabrike ulja Vital iz Vrbasa (takođe u vlasništvu Inveja), koji su proglašeni za tehnološki višak, protestovalo je juče pred fabrikom, a potom su odbili da potpišu saglasnost da im se otpremnina isplati u tri rate, odnosno da posle prve rate dobiju rešenje o otkazu. Oni su, posle neuspešnih pregovora s poslovodstvom Vitala, izneli stav da je takav odnos poslodavca prema njima sraman i ponižavajući, ističući da se proglašenje tehnološkog viška pravda automatizacijom proizvodnje, iako je jasno da se nijedan proces proizvodnje u uljari ne može izvršiti sa tako malim brojem radnika, koliko je ostalo.

Ovi protesti mogli bi da ukažu na moguće pravce ozbiljnijeg organizovanja radnika i radnica radi zaštite vlastitih prava, i pružanja otpora najnovijoj ofanzivi uspaničenog kapitala.

V. M.

RTB „Bor": privatizaciona farsa, agonija i nepravda

Agencija za privatizaciju saopštila je danas da će u sredu biti održan sastanak Odbora za restrukturiranje i privatizaciju Rudarsko-topioničarskog basena „Bor”, koji će odlučiti da li prihvata ponudu austrijske kompanije Atek o produženju roka za uplatu celokupne sume od 466 miliona dolara za taj rudarski basen. Na osnovu te odluke biće upućen odgovarajući predlog Vladi Srbije, koji bi bio razmatran na njenoj prvoj sednici, u četvrtak, 10. aprila, navodi se u saopštenju Agencije.

Pomoćnik ministra ekonomije i regionalnog razvoja Nebojša Ćirić kaže da je privatizacija RTB-a „Bor” od nacionalnog značaja ne samo za borski besen, nego i za celu Srbiju, i da je zbog toga odlučeno da odluku donese Odbor, o čijem zaključku će zatim odlučivati vlada. On je ponovio da će u slučaju da ponuda Ateka bude odbijena, Agencija za privatizaciju početi pregovore sa drugoplasiranim ponuđačem na tenderu – ruskim SMR-om, koji je deo Bejzik elementa Olega Deripaske.

Kompanija Atek je pet minuta pre isteka roka za uplatu novca za kupovinu RTB-a „Bor” zatražila od države dodatni rok i to nakon što je iste večeri saopštila da od te kupovine odustaje. Predlog te kompanije je da odmah uplati 230 miliona dolara, što bi uz već uplaćenih 150 miliona bilo 380 miliona dolara, kao i povećanje licitacione garancije za dodatnih pet miliona dolara, na 15 miliona. Ostatak od 86 miliona dolara bio bi uplaćen do 7. maja. Atek je u revidiranoj ponudi naveo i da će odmah uplatiti garanciju od 60 miliona dolara za dobro izvršenje posla. Austrijska kompanija je u petak najpre zatražila produženje roka za dva meseca, onda je saopštila da od posla odustaje, a pred ponoć i sitek roka poslala novi zahtev, o kojem je javnost oobaveptena tek u subotu po popne.

Predsednik Odbora za restrukturiranje i privatizaciju RTB-a „Bor” je ministar ekonomije Mlađan Dinkić, a čine je i ministri energetike, finanasija, zaštite životne sredine i rada – Aleksandar Popović, Mirko Cvetković, Saša Dragin i Rasim Ljajić, kao i direktorka Agencije za privatizaciju Vesna Džinić.

* * *

Pre samo dva meseca, povodom prodaje RTB-a, zbog koje je, usred politčke krize vladajuće koalicije u Srbiji, bila zakazana hitna telefonska sednica Vlade, koja je pokazala da politički predstavnici buržoaske klase postižu konsenzus jedino povodom privatizacije, reakcije su bile podeljene. Citiramo iz tadašnje štampe:

Ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić je rekao da će pivatizacija RTB-a i modernizacija proizvodnje omogućiti siguran posao za pet hiljada radnika te firme. U Sindikatu RTB-a tvrde, međutim, da upravo radnici nisu obavešteni o detaljima koji se odnosi na socijalni program.

Predsednik sindikata „Nezavisnost” u Topionici i Rafineriji RTB Dragan Jankucić kaže da sindikati nisu uspeli da se dogovore sa austrijskom kompanijom „Atek” o visini otpremnine za radnike RTB. „Na snazi će biti samo obavezni socijalni program po kome je Atek dužan da u naredne tri godine zadrži na poslu više od četiri hiljade zaposlenih u RTB-u”, objasnio je Jankucić.

Na konferenciji za novinare u Beogradu, povodom potpisivanja ugovora o prodaji imovine RTB-a i ustupanja eksploatacionih prava, rečeno je da je 25 miliona dolara od prodajne cene namenjeno za isplatu nagrada za 4.691 radnika tog kombinata. Dinkić je rekao da nema ništa protiv toga, ako se sindikati saglase, da se od tog iznosa isplate i bivši radnici i penzioneri RTB-a.

Iako razume primedbe sindikata, ekonomski novinar Miša Brkić smatra da radnici nemaju razloga za nezadovoljstvo. „Posle svih peripetija oko prodaje RTB-a, kada je Kuprom odustao i napravio aferu, danas možemo da kažemo da smo dobro udali Bor. Atek se pokazao kao ozbiljna kompanija koja je već tokom pregovora sa Vladom insistirala da se jasno preciziraju svi detalji ugovora. Što se tiče cene, tender je održan, a to znači da smo dobili pravu cenu za Bor”, kaže Brkić.

* * *

Tako su o ovoj dimenziji problema govorili neoliberalni ministar, neodlučni sindikalac i, neizbežan kao smrt, propagandista kapitala koji se naziva „ekonomskim novinarom”.

Ali, koje je mišljenje samih radnika i radnica vezano ne samo za konkretno obezbeđivanje otpremnina (kojeg, očigledno ne može da bude, jer je kapitalista-kupac nelikvidan), već za otpremnine uopšte?

Krajem 2003. godine među radništvom Rudarsko-topioničarskog basena u Boru sprovedena je anketa, gde su postavljena pitanja šta radnici i radnice misle o perspektivama svog rada, pa je jedan deo upitnika bio posvećen pitanju otpremnine:

P: Šta za vas znači otpremnina?

O: Otpremnina?…To je jedna velika glupost, jer taj radnik ako nije za tolike godine svog radnog staža stekao neke stvari s tom otpremninom ništa neće dobiti. Može samo trenutno, za par meseci, godinu, dve, da dobije nešto, inače ostatak sve gubi.

O: Sramotu. Znači predaja.

O: Šta znači, ne znači ništa... Radnici ne bi trebalo da uzimaju otpremninu, treba neradnici iz kancelarija, a ne radnici...

O: Otpremnina za mene znači prodaja radnog mesta.

O: Nepravda.

O: Ako je za odlazak u penziju znači obezbeđenje starosti i bolesti, ako je za trenutno nazovi socijalni program to je bukvalno izbacivanje sa radnog mesta pa se snalazi kako znaš i umeš.

O: Otpremnina znači samo gubitak radnog mesta.

P: Koja je otpremnina pravedna?

O: Pravedna otpremnina?…Samo penzija, ništa drugo nije pravedna otpremnina.

O: Mislim da nijedna otpremnina nije pravedna, samo treba obezbediti ljudima nova radna mesta.

O: Pa, najpravednija je ona što je bila možda pre pet-šest godina u slučaju smrti i da se pomaže toj porodici kol’ko je moguće sa ta otpremnina. Taj vid otpremnine mislim da je najrealniji, a ovo već - sve nerealno.

O: Pa pravedna je ona koju sam rekao da čovek napuni puni radni staž i da recimo ide u redovnu penziju ili eto ako neko je bolestan u invalidsku, i da primi te 3 mesečne plate ko što je nekad bilo.

O: Nema pravedne otpremnine.

O: Samo penzijska.

O: Nijedna.

O: Od koje može da se živi onoliko bar koliko je godina radnik proveo u fabrici.

O: Tek sam sada videla da ne postoje te pare zbog kojih čovek treba da napusti pos'o.

O: Pravedna mislim da ne postoji, ako čovek uloži 30 godina rada da ne postoji pravedna otpremnina za tako nešto.

V. Marković

Godišnjica jedne velike pljačke

Na današnji dan pre pet godina, dakle 28. marta 2003. godine, u kriminalnim okolnostima, obavljena je privatizacija smederevske Železare, odnosno Sartida 1913, sa pripadajućim zavisnim preduzećima (Sartid stara železara, Sartid beli limovi – Šabac, Sartid „Veljko Dugošević“ – Kučevo, Sartid slobodna zona – Smederevo i Sartid luka – Smederevo), i to prodajom američkoj kompaniji U.S. Steel. Železara je prodata za 23 miliona dolara, iako je njena knjigovodstvena vrednost procenjena na oko 580 miliona dolara.

Ova privatizacija, koja je od strane srpske Vlade prikazivana kao velika investicija i primer stvaranja povoljnog ambijenta za stranog investitora, ostaće zabeležena u istoriji kao simbol bezobzirnog prisvajanja društvene imovine, nepoštovanja ugovornih obaveza, korumpiranosti pripadnika režima, laganja zaposlenih... Brojni izveštaji o prodaji Sartida predstavljaće jedno od najznačajnijih svedočanstava da je privatizacija pljačka.

V. M.