90 godina borbe za komunizam

Završetkom Prvog svetskog rata, kao glavnog imperijalističkog sukoba početkom XX veka, nastale su krupne društvene, ekonomske i političke promene u celom svetu. Kapitalistički sistem doživeo je duboku krizu. Klasni sukobi su se zaoštrili, dovodeći u pojedinim zemljama, a posebno u carskoj Rusiji, i do revolucionarnog raspleta. Izvršene su velike promene na političkoj karti Evrope, a podstaknuta je i nacionalnooslobodilačka borba naroda u kolonijama. Raspadom habsburškog, nemačkog i osmanskog carstva, prevlast u Evropi zadobile su Francuska i Velika Britanija uspostavljajući versajski sistem međunarodnih odnosa, u kojem se javljaju nove nacionalne države: Poljska, Finska, Litvanija, Letonija, Estonija, Čehoslovačka, Austrija, Mađarska i Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Mlada Sovjetska Rusija našla se, po okončanju iscrpljujućeg građanskog rata i strane vojne intervencije u nametnutom kapitalističkom okruženju, izolovana od evropske i svetske politike, s međunarodnim uticajem ograničenim na svetski komunistički pokret.

U većini evropskih zemalja, pored četvorogodišnjih ratnih strahota koje su njihovi narodi preživeli, imperijalistički rat je ostavio za sobom teška materijalna razaranja i ogromne ljudske žrtve, što je dovodilo i do revolta šitokih razmera. Plima revolucionarnih previranja započetih februarskom buržoarsko-demokratskom i oktobarskom socijalističkom revolucijom u Rusiji 1917. godine, širila se Evropom, dok su udružene imperijalističke države bezuspešno pokušavale da vojnom inervencijom uguše rusku revoluciju. Pod uticajem Oktobarske revolucije, u uslovima ratnih pustošenja i raspada čitavih država i armija, zaoštrenih klasnih odnosa i rastućeg nezadovoljstva seljačkih i vojničkih masa, krajem 1918. i u prvoj polovini 1919. godine, radnička klasa na kratko osvaja vlast u delovima Nemačke i u Mađarskoj. Ti događaji otvarali su perspektive evropske i svetske proleterske revolucije, stvarajući veliki izazov kapitalizmu, a ujedno i povod za krupne promene u radničkom pokretu. U međunarodnom radničkom pokretu dovedena su do krajnosti sukobljavanja iz perioda uoči rata i tokom rata. Nastao je potpuni idejni, politički i organizacioni rascep u organizacijama radničke klase i u međunarodnim i u nacionalnim okvirima. Nasuprot reformističkom krilu u međunarodnom radničkom pokretu - koje je nastojalo da obnovi Drugu internacionalu i težilo smirivanju revolucionarnih previranja - početkom marta 1919. godine, na Lenjinovu inicijativu, stvorena je Treća, komunistička internacionala, kao međunarodni štab revolucionarnog proletarijata za rukovođenje očekivanom svetskom revolucijom.

Stvaranjem zajedničke države jugoslovenskih naroda nastupila je nova istorijska situacija za razvoj klasne borbe, a nastale su i krupne promene u radničkom pokretu jugoslovenskih zemalja. Pod uticajem Oktobarske revolucije u Rusiji i dubokih socijalnih previranja u zemlji, radničkih štrajkova i učestalih pobuna agrarne sirotinje neposredno po završetku rata, naročito u severnim i zapadnim krajevima zemlje, ubrzan je proces obnavljanja, jačanja i omasovljavanja sindikalnog i političkog pokreta radničke klase. U obnovljenim socijaldemokratskim strankama i organizacijama pojačavaju se ideološka podvajanja i razmimoilaženja u traganju za odgovorima na pitanja koja su se postavljala pred radničkom klasom u novostvorenoj državi potresanoj klasnim i nacionalnim suprotnostima.

Novi naraštaj, izrastao u revolucionarnom vremenu, oštro se razlikovao od većine obnovljenih i novoformiranih socijaldemokratskih organizacija. Studentski socijalistički klubovi dobijaju komunističko obeležje već 1918. i početkom 1919. godine. Pod uticajem Lenjinovih shvatanja klasne borbe i proleterske partije - na inicijativu pojedinih članova socijaldemokratskih partija i učesnika Oktobarske revolucije koji su se vratili u zemlju - u više mesta Srbije, Vojvodine, Bosne i Hercegovine i Hrvatske formiraju se početkom 1919. godine ilegalne komunističke grupe.

Inicijativu za ujedinjenje radničkog pokreta na platformi revolucionarne klasne borbe dala su januara 1919. godine rukovodstva socijaldemokratskih partija Srbije i Bosne i Hercegovine. Akciji se pridružio Jugoslovenski komunistički revolucionarni savez pelagićevaca. Za ujedinjenje na platformi klasne borbe izjasnili su se leva grupa u Socijaldemokratskoj stranci Hrvatske i Slavonije, čiji je Akcioni odbor marta 1919. preuzeo rukovodstvo zagrebačke organizacije ove stranke, zatim dalmatinski socijalisti na pokrajinskoj konferenciji krajem marta, socijaldemokratske organizacije u Slovenačkom primorju pod italijanskom okupacijom početkom aprila, do tada formirane ili obnovljene socijaldemokratske organizacije u Crnoj Gori i Makedoniji, Socijaldemokratske organizacije Banata, Bačke i Baranje na kongresu u Subotici 24. marta i socijaldemokrati iz redova Srba i Bunjevaca na kongresu Srpsko-bunjevačkog agitacionog odbora 13. aprila u Novom Sadu. Za stvaranje jedinstvene revolucionarne radničke partije izjasnile su se i grupe jugoslovenske socijalističke omladine u Francuskoj.

Kongres ujedinjenja održan je u Beogradu od 20. do 23. aprila 1919. godine. Na kongresu su učestvovala 432 delegata koji su zastupali oko 130.000 organizovanih pripadnika radničkog pokreta jugoslovenskih zemalja.

Kongres je protekao u znaku oprečnih stavova, polemika i rasprave o koncepcijama revolucionarnih i reformskih struja. Usvojena je Podloga ujedinjenja, u koju je uključen opšti deo programa Srpske socijaldemokratske partije, preuzet iz Erfurtskog programa nemačke socijaldemokratije. Ocenjeno je da je kapitalistički sistem ušao u završnu fazu, da klasna borba proletarijata i buržoazije vodi velikim socijalnim revolucijama i da se stvaraju uslovi za skoro uspostavljanje komunističke privrede. U Podlozi se isticalo da se rušenje kapitalizma i uspostavljanje komunističkog društva može ostvariti jedino putem osvajanja političke vlasti od strane proletarijata, razaranja starih organa vlasti i vaspostavljanja isključive vlasti radničke klase. Politička strategija nove partije - koja je dobila naziv Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista), da bi na drugom kongresu, juna 1920. godine u Vukovaru, ime promenila u Komunistička partija Jugoslavije - zasnivala se na opredeljenju za klasnu borbu i jugoslovensku socijalističku revoluciju, u kojoj bi prirodni klasni saveznici radničke klase bili seljaci bezemljaši i seoska sirotinja. Ukazivalo se na klasnu suštinu reakcionarne politike u zemlji i pozivalo na borbu protiv vlade i buržoazije. Podvrgnut je kritici način i oblik izvršenog državnog ujedinjenja i njegovi nosioci, kao i mesto i uloga jugoslovenskih buržoazija u balkanskoj, evropskoj i svetskoj kontrarevoluciji. U Podlozi je konstatovano da Druga internacionala nije dorasla zahtevima istorijske situacije. Odlučeno je da novoosnovana Partija pristupi Komunističkoj internacionali.

OSUDIMO RASIZAM BEOGRADSKIH VLASTI!

U Beogradu se 8. aprila „prigodnim kulturno-umetničkim programom“ obeležava Međunarodni dan Roma. Tome treba dodati podatak da Srbija trenutno predsedava međunarodnim projektom „Dekada inkluzije Roma“, a vredi pomenuti i da je, uz veliko interesovanje javnosti, Skupština Srbije nedavno, 26. marta, usvojila Zakon o zabrani diskriminacije. Međutim, sve te aktivnosti daju lažnu sliku o odnosu vladajućeg režima prema manjinskim pravima Roma.

Na osnovu naloga Gradske uprave Beograda, 3. aprila su u romskom naselju u novobeogradskom Bloku 67 bagerima srušene improvizovane kuće. Taj čin je izvršen izuzetno brutalno, uz upotrebu policijske sile i iznenada, jer je nalog za iseljenje predviđao rok od 15 dana, a predat je prethodnog dana. Više od 45 porodica sa ukupno 126 članova ostalo je bez krova nad glavom, a gradski organi im nisu prethodno obezbedili nužni smeštaj. Pošto je romsko naselje srušeno, njegovi stanovnici, koje većinom čine izbeglice, među kojima je bilo male dece, kao i starih i bolesnih ljudi, proveli su nekoliko noći na otvorenom.

Naselje je srušeno radi, kako je navedeno, izgradnje saobraćajnice za potrebe objekata namenjenih održavanju predstojeće Univerzijade. Ti objekti su, zapravo, famozni stambeno-poslovni kompleks „Belville“, koji sa ogromnim profitom na tržište plasira konzorcijum Delta Holdinga i Hypo Alpe-Adria Banke, kao još jedan od simbola stambene segregacije i komercijalne najezde kojom se degradira urbani ambijent Novog Beograda.

Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas hitro je dokazao čije interese zastupa, time što je kao glavno opravdanje za brutalnost izneo podatak da su stanovnici sirotinjskog naselja tu bili „nelegalno naseljeni“. On je veoma bahato osudio protest oštećenih ljudi i zapretio im ponovnom upotrebom policije. Tom prilikom je izjavio i sledeće: „Mi nismo vlast koja želi da na neki brutalan način pomera tako sve ljude, nego samo one koji ugrožavaju razvoj Beograda“. Taj funkcioner otišao je i korak dalje, kada je narednog dana izjavio da će grad obezbediti prihvatne centre za ljude kojima je srušio domove, s tim što se „oni koji nemaju prebivalište u Beogradu moraju vratiti u one sredine iz kojih su došli u Beograd“.

Gradonačelnik Beograda se, pritom, pozvao na jednakost pred zakonom svih građana, ističući da oko toga nema kompromisa. Takva izjava, osim što kod pristojnih ljudi izaziva bes i gorčinu, može da nas podseti i na umesnu opasku francuskog pisca Anatola Fransa o „veličanstvenoj jednakosti zakona koji zabranjuje bogatašima kao i siromasima da spavaju pod mostovima, da prose po ulicama i da kradu hleb“.

Bahatost gradonačelnika samo je ohrabrila rasističke reakcije beogradske malograđanštine. Slično rasističkim protestima povodom ranijih pokušaja raseljavanja romskih izbeglica koji žive ispod mosta „Gazela“ u okolinu naselja „Dr Ivan Ribar“ ili u Ovču, ovom prilikom je u Boljevcima, koji su ponuđeni kao lokacija za preseljenje, grupa meštana napravila blokadu, uz paljenje jednog od kontejnera predviđenih za smeštaj ljudi od kojih su gradske vlasti stvorile beskućnike.

Čitava situacija još jednom potvrđuje spregu kapitalizma i rasizma. Bez obzira što Beogradom vlada koalicija sastavljena uglavnom od stranaka koje se predstavljaju kao „socijalno odgovorne“ ili „levičarske“, i što se deklarativno zalažu za poštovanje prava manjina i protiv diskriminacije, gradski čelnici su u konkretnoj situaciji pokazali spremnost da sprovedu brutalne rasističke akcije toliko efikasne da izazivaju zavist kod pripadnika neonacističkih organizacija. Takve rasističke akcije beogradske vlasti i ne moraju da se zasnivaju na ideološkoj predrasudi o genetskoj inferirnosti neke etničke grupe. Rasistički efekat je postignut zahvaljujući spremnosti na bespogovornu poslušnost prema dovoljno jakom finansijskom interesu eksponenata krupnog kapitala. Uostalom, rasistička ideologija se istorijski i razvila sa funkcijom pravdanja trgovine robljem i eksploatacije kolonija u periodu uspona kapitalizma od XVII do XIX veka.

Skandalozni anticivilizacijski akt nasilnog raseljavanja socijalno najugroženijih stanovnika Beograda i rušenja njihovog naselja pokazao je beskrupuloznost kapitalista i njihovih političara. S druge strane, videlo se i to da žrtve komunalnog nasilja ne pristaju da ćutke trpe brutalno ugnjetavanje, već da su spremne na javne proteste protiv rasističkih napada, bez obzira na to kolika je moć onih koji ih sprovode. To je dokazano protestima održanim ispred Skupštine Beograda neposredno posle rušenja naselja. Protesti Roma čiji su domovi srušeni izražavali su borbu za pravo na život, slobodu, rad i stanovanje. Stoga ne treba da čudi isticanje antikapitalističkih parola radikalne levice na ovim protestima.

Solidarnost sa sugrađanima koje ugrožava sprega tajkuna i političara, sa onima koji su svakodnevno izloženi napadima neonacista i drugih rasista, treba da se intenzivira u predstojećim protestima za smenu rasističke gradske vlasti Beograda i protestima protiv urbanističkog terora koji se sprovodi u interesu sticanja profita.

NEĆEMO DA PLAĆAMO NJIHOVU KRIZU! POKRENIMO PROTESTE!

Svetska ekonomska kriza već mesecima svuda stvara ozbiljne društvene potrese. Širom sveta narod protestuje protiv neadekvatnih ekonomskih mera koje se sprovode kao odgovor na krizu. Vlade nekoliko zemalja već su podnele ostavke zbog toga.

Vlada Republike Srbije je 26. marta sklopila kreditni aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom. Tim povodom najavljene su mere štednje u okviru "programa za ublažavanje posledica krize". One obuhvataju pre svega uvođenje poreza na plate i penzije od 6% svima čija su mesečna primanja veća od 12000 dinara, kao i zamrzavanje visine plata u narednih 18 meseci.

Ove mere, koje su licemerno nazvane "porez solidarnosti" će najteže pogoditi siromašnije stanovništvo i one sa srednjim primanjima, jer ovakva linearna stopa poreza neće biti nikakav teret za tajkune. Očekivane posledice vladinih mera biće smanjenje opšteg životnog standarda, talas otpuštanja s posla i povećanje broja zaposlenih na crno. Očigledno je da se pod izgovorom "solidarnosti", u stvari, od običnih ljudi očekuje da na svojoj grbači iznesu teret krize.

Vlada Srbije ovim merama samo još jednom dokazuje svoju nesposobnost, jer umesto da je uštedu našla u smanjenju vlastite potrošnje, ona preduzima korake koji ugrožavaju najsiromašnije.

Od vlasti koja počiva na sprezi tajkuna, kriminalaca i partijskih feudalaca ne može se očekivati da doprinese ublažavanju posledica ekonomske krize.

Zato je potrebno da izađemo na ulice i protestima izrazimo otpor ovim vladinim merama, javno pokazujući neslaganje s politikom koja je suprotstavljena interesima najširih slojeva društva.

Organizujmo proteste, pružimo podršku svim socijalnim protestima i štrajkovima, i povežimo se u otporu prema sistemu koji štiti privilegovane. Prava se ne dobijaju na poklon, već se stiču borbom!

Protiv rehabilitovanja kvislinga

U jeku politički orkestriranih sudskih rehabilitacija kolaboracionista s fašističkim okupatorom iz perioda Drugog svetskog rata (ukidanje presude glumici Žanki Stokić za saradnju s nedićevskim aparatom, inicijativa za ukidanje presude Draži Mihailoviću), u Beogradu je počela da jača skromna ali artikulisana antifašistička reakcija, o čemu svedoči sledeće saopštenje:

BEOGRADSKA ANTIFAŠISTIČKA INICIJATIVA POVODOM REKLAMIRANJA MOMČILA ĐUJIĆA

Pre nekoliko dana u Beogradu su se na bilbordima pojavile reklame za knjigu Miloslava Samardžića "Vojvoda Đujić i Dinarska četnička divizija" sa pretećim i izazivačkim likom Momčila Đujića.

Protiv takvih nemilih prizora izloženih u javnom prostoru, odgovorno su reagovali građani Beograda, koji su zlokobne reklame zasuli farbom.

Beogradska antifašistička inicijativa daje podršku tom postupku, osuđujući izdavača knjige i firmu koja mu je iznajmila oglasni prostor zbog vređanja osećanja naših sugrađana takvim pokušajem veličanja Momčila Đujića. Đujić je bio ratni zločinac iz Drugog svetskog rata, poznat po kolaboraciji sa fašističkim vojnim formacijama i ulozi u raspirivanju rata u bivšoj Jugoslaviji od 1991. godine.

Neće proći!

Beograd, 4. marta 2009. godine

Svetska ekonomska kriza i perspektiva kraja kapitalizma

Kriza koja od septembra dramatično potresa svetsko finansijsko tržište, i koja nastavlja da se produbljuje prenoseći se na realni sektor, donosi uslove za jačanje i razvoj klasne borbe.

Po svom obimu, ova kriza podseća na one koje su izbile 1929. i 1974. godine. Za razliku od finansijskih potresa koji su se dešavali na vrhuncu dominacije neoliberalizma tokom devedesetih i tada pogađali samo zemlje kapitalističke periferije, današnji krah je započeo u samom centru kapitalističkog sistema, odakle se proširio do globalnih razmera. Aktuelna kriza, koja je posledica rasula koje je godinu dana ranije zavladalo američkim tržištem hipotekartnih kredita, izazvala je toliku paniku, da i ozloglašeni desničarski lideri, poput francuskog predsednika Nikole Sarkozija, pozivaju na preispitivanje neoliberalne politike poverenja u moć tržišta da samo sebe reguliše. Na zaokret u globalnoj ekonomskoj politici još više ukazuju mere državne intervencije bez presedana, poput nacionalizacije velikih banaka i osiguravajućih kuća, koja se u Sjedinjenim Američkim Državama sprovodi u cilju spasavanja finansijskog sektora.

Već prvi refleks panike naveo je buržoaske novinare i političare da se naglo sete analiza protivrečnosti kapitalizma, koje je u Kapitalu razvio Karl Marks. Naravno, najveći broj njih se, poput nemačkog ministra finansija, zadržao samo na tome da dâ uzgredan komentar o destruktivnosti ljudske pohlepe i pomene kako „neki delovi Marksove teorije i nisu tako pogrešni“. Nasuprot takvom površnom pristupu, stvarni cilj kritike koju je Marks formulisao još pre uspona imperijalističke faze kapitalizma u poslednjim decenijama XIX veka, bio je da se ukaže na dugoročnu neodrživost načina proizvodnje koji je usmeren isključivo na stvaranje viška vrednosti.

„Periodično obezvređivanje postojećeg kapitala, koje je imanentno sredstvo kapitalističkog načina proizvodnje za zadržavanje pada profitne stope i za ubrzavanje akumulacije kapital-vrednosti stvaranjem novog kapitala, narušava date odnose u kojima se zbiva prometni i reprodukcioni proces kapitala, i zato je praćeno iznenadnim zastojima i krizama procesa proizvodnje“, piše u trećem tomu Marksovog Kapitala. Ali se Marks ne zadržava samo na takvom konstatovanju ekonomske zakonitosti kapitalizma, već razmatranje pojave krize smešta u širu perspektivu istorijskih ograničenja tog sistema: „Prava granica kapitalističke proizvodnje jeste sâm kapital, jeste to što se kapital i samooplođavanje njegove vrednosti ispoljava kao polazna i završna tačka, kao pobuda i svrha proizvodnje; što je proizvodnja samo proizvodnja za kapital, a ne obrnuto, da su sredstva za proizvodnju prosto sredstva za sve šire razvijanje životnog procesa za društvo proizvođača. Zbog toga granice u kojima se jedino može kretati održanje i oplođavanje kapital-vrednosti, koje počiva na eksproprijaciji i osiromašivanju velike mase proizvođača, te granice stalno dolaze u protivrečje s metodima proizvodnje koje kapital mora da upotrebi u svoju svrhu, i koji guraju na neograničeno uvećanje proizvodnje, na proizvodnju kao samocilj, na bezuslovni razvitak društvenih proizvodnih snaga rada. Sredstvo – bezuslovni razvitak društvenih proizvodnih snaga – dolazi u neprekidni sukob sa ograničenom svrhom, oplođavanjem vrednosti postojećeg kapitala“.

Aktuelna kriza zaoštrava i čini vidljivijim postojeće sukobe između onih koji žive od svog rada i kapitalista koji ih eksploatišu. Vladajuće klase ne kriju nameru da teret krize prebace na radništvo i široke slojeve neprivilegovanih. Talasi otpuštanja, rast troškova života, zamrzavanje plata i „stezanje kaiša“, pokazuju kakva je defanzivna taktika kapitala. S druge strane, ugroženi radnici i radnice imaju prilike da se organizuju u otporu prema otpuštanju, prema smanjivanju plata i poskupljenjima, i da razviju mehanizme borbene klasne solidarnosti koji bi mogli da predstavljaju ozbiljan izazov vladajućem poretku.

Dugotrajna strukturalna kriza, poput one iz tridesetih godina XX veka, suočava kapitalistički sistem s razvojem antiimperijalističke borbe, koja dobija opšti karakter, a otpor s periferije sistema povećava i mogućnosti jačanja međuimperijalističkih sukoba. Takođe postoji i opasnost od jačanja fašizma tamo gde se kapitalisti osećaju nesposobni da organizovano radničko nezadovoljstvo suzbijaju drugim sredstvima, poput kontrolisanja putem korumpiranih sindikata i uvlačenja u „socijalni pakt“.

Krize u kapitalizmu, u principu, obezbeđuju perspektivu nove ekspanzije, jer čine pretpostavku dalje akumulacije kapitala. Međutim, to je samo jedna dimenzija ovog problema političke ekonomije. Marksova teorija predviđa da kapitalizam mora propasti zbog svojih protivrečnosti. Ali, pošto – po Marksovim rečima – ljudi sami stvaraju svoju istoriju, tako se ni do sloma kapitalizma ne dolazi automatizmom ekonomske nužnosti proširene negativne reprodukcije i dovođenja do nemogućnosti akumulacije, već putem proleterske revolucije, koja predstavlja pravu istorijsku granicu kapitalističkog načina proizvodnje.

S takvim saznanjem, kao imperativ se nameće rad na jačanju organizovanih revolucionarnih snaga i sistematsko razvijanje masovnog pokreta koji bi kao cilj imao uspostavljanje vlasti najširih slojeva nad sredstvima za proizvodnju. Potrebno je osposobiti revolucionarni pokret za delovanje u pravom momentu, jer u razvijenom kapitalizmu svaka velika kriza može da izraste u krajnju krizu, da dovede do sloma kapitalizma i ostvarivanja humanijeg, komunističkog društva.

V. Marković

Otpor prema otpuštanju radnika i radnica u Srbiji

U poslednjih mesec i po dana, u Srbiji je otpušteno oko tri hiljade radnika i radnica. Slična sudbina mogla bi da zadesi još oko 100.000 zaposlenih, pre svega u privatizovanim firmama, koji bi u narednoj godini mogli da ostanu bez posla, pod izgovorom da je razlog za otpuštanje svetska finansijska kriza. Otpuštene nije mogao da zaštiti socijalni program, a ni kolektivni ugovori, budući da su kontrole postupaka poslodavaca od strane državnih institucija mahom formalnog karaktera.

Pada u oči podatak da je većina otkaza uručena u privatizovanim firmama, a više od polovine odnosi se na fabrike koje je kupio Predrag Ranković Peconi (Vital i Sunce) iako je reč o fabrikama iz prehrambene industrije koja nije zahvaćena krizom. Zabrinjava i to što je isti poslodavac, zaposlenima u Rubinu, najavio da ih posle prinudnih odmora, na koje su upućeni po usmenom nalogu, očekuju otkazi. Radnici u toj kruševačkoj fabrici optužili su Peconija za zastrašivanje i vršenje pritiska na njih, jer ih je, tvrde, upućivao na rad u pogone i do 50 kilometara udaljene od mesta boravka i određivao dvokratno radno vreme, zbog čega su bili prinuđeni da na poslu provode i po 15 sati. Iako je ministar za rad i socijalnu politiku Rasim Ljajić pre nekoliko dana izjavio da je bilo neopravdanih otkaza i da će država reagovati angažovanjem svih inspekcijskih službi, u Republičkom inspektoratu za rad kažu da da je raspoređivanje na rad do 50 kilometara van sedišta firme, ukoliko je obezbeđen redovan prevoz i nadoknada troškova, u skladu sa Zakonom o radu. Inspektorat je, ipak, morao da objavi kako će „reagovati po prijavi zaposlenog ili sindikata, izvršiti nadzor u svakom konkretnom slučaju, utvrditi relevantno činjenično stanje i preduzeti mere“.

U Agenciji za privatizaciju izjavljuju kako će, u slučajevima kada kupac ne poštuje odredbe iz socijalnog programa, Centar za kontrolu poslodavcu najpre uručiti opomenu i odrediti rok za usaglašavanje sa odredbama potpisanog sporazuma, što uključuje i vraćanje radnika na posao, i tek ako ne postupi po toj meri, sledi raskid kupoprodajnog ugovora. Ipak, informativna služba Agencije za privatizaciju, dala je i sledeću izjavu: „Nismo nadležni za slučajeve otpuštanja u Vitalu i Suncu, jer je reč o fabrikama do kojih je Ranković došao transakcijom na tržištu kapitala. Kad je reč o Rubinu, kontrola koju je Agencija obavila, nije potvrdila optužbe radnika. U toj firmi je sve čisto i nema kršenja kupoprodajnog ugovora“.

Treba pomenuti i borsku Fabriku opreme i delova, koju je iz restrukturiranja, u maju ove godine, kupio nesuđeni vlasnik Borskog basena, austrijski A-tek, a već u novembru najavio je da će otpustiti oko 200 radnika. „Prema socijalnom programu, kupac bi mogao u prvoj godini, usled ekonomskih teškoća ili tehnoloških i organizacionih promena, da otpusti oko stotinak radnika, ili 15 odsto od ukupno 600 zaposlenih. Da li tu obavezu i poštuje, utvrdićemo u prvoj redovnoj kontroli koja je zakazana za decembar“, opet se čuje iz Agencije za privatizaciju.

Kompanija Zdravlje Aktavis, prema tvrdnjama iz Samostalnog sindikata u Leskovcu, nezakonito je donela odluku da 194 radnika proglasi tehnološkim viškom. Takođe je data informacija i da radnici Zdravlja nikada nisu potpisali kolektivni ugovor, već pravilnik o radu koji je formulisao direktor.

Pre četiri meseca ova fabrika bila je u žiži javnosti zbog afere sa bebi čajem u kojem je pronađena bakterija salmonela, ali do danas niko nije odgovarao zbog ugrožavanja zdravlja dece. Tu leskovačku fabriku lekova kupila je pre pet godina za tri miliona evra islandska kompanija Farmako, koja je ubrzo promenila ime u Aktavis. U Zdravlju je tada radilo 2.200 radnika, a sada ih je 902. Još tada su radnici izjavljivali da je fabrika u trenutku privatizacije, u magacinu gotove robe, imalo lekove u vrednosti od devet miliona evra, a prodata je za tri puta manju sumu.

Da radništvo ne treba da ima iluzije povodom mogućnosti da od države očekuje zaštitu svojih prava, svedoči i primer niške konfekcije Niteks, gde novi vlasnik već sedam meseci nije isplatio zarade zaposlenima. Iako je ta firma privatizovana pre dve godine, što znači da je još u sistemu kontrole Agencije za privatizaciju, svih 700 radnika bilo je prinuđeno da početkom ovog meseca stupi u štrajk. Zbog pretnji otkazima, koje im poslodavac upućuje preko rukovodilaca pogona, radnice i radnici ove fabrike spremni su da fizički onemoguće vlasniku ulazak u fabriku.

Otpuštene radnice i radnici konfekcije Kluz-Tisa iz Novog Bečeja ušli su juče u pogone te firme i najavili da neće izaći dok se državni organi ne izjasne o poništenju privatizacije. Oko stotinu njih se okupilo ispred fabrike da bi protestovalo zbog neisplaćenih zarada i otpuštanja. Oni su kazali da im je 17. oktobra rečeno da su dobili otkaze, da im od tada nije dozvoljen ulazak u fabriku i da u njoj više niko ne radi.

Jedna od otpuštnih radnica Nataša Kovačević kazala je da će radnici organizovati dežurstva koja će trajati dok se ne nađe rešenje za njihovu situaciju. Na protestu je iznesen zahtev da se poništi privatizacija, da se smeni direktor tog preduzeća i da se sprovede istraga o radu preduzeća. Kluz-Tisu je 2004. godine kupio nemački Volker, ali je privatizacija poništena, pa je to preduzeće 2006. godine prodato Peđi Mališanoviću iz Subotice, koji je prema navodima radnika, pre nekoliko meseci proizvodne kapacitete dao u zakup firmi Alego iz Vrbasa. Radnice i radnici navode da im vlasnici za prethodne četiri godine duguju 11 zarada i da su plate poslednji put dobili u julu. Iznesena je i informacija da je rukovodstvo zakazalo javnu prodaju fabričke imovine za 14. decembar na osnovu lažne hipoteke.

Prethodnih dana između 25 i 30 otkaza uručeno je radnicima Fabrike keksa Medela u Vrbasu, koja je u vlasništvu komapnije Invej iz Zemuna, ali poslovodstvo Medele odbilo je da da izjavu o tome. Dvadesetak zaposlenih u Trivit mlinu, u vlasništvu Inveja u Vrbasu, obavešteno je da treba da pređu na rad u Medelu. Ovi radnici su danas rekli novinarima da im je zaprećeno da će dobiti otkaze ukoliko ne potpišu rešenja o prelasku u Medelu.

Stotinak radnika fabrike ulja Vital iz Vrbasa (takođe u vlasništvu Inveja), koji su proglašeni za tehnološki višak, protestovalo je juče pred fabrikom, a potom su odbili da potpišu saglasnost da im se otpremnina isplati u tri rate, odnosno da posle prve rate dobiju rešenje o otkazu. Oni su, posle neuspešnih pregovora s poslovodstvom Vitala, izneli stav da je takav odnos poslodavca prema njima sraman i ponižavajući, ističući da se proglašenje tehnološkog viška pravda automatizacijom proizvodnje, iako je jasno da se nijedan proces proizvodnje u uljari ne može izvršiti sa tako malim brojem radnika, koliko je ostalo.

Ovi protesti mogli bi da ukažu na moguće pravce ozbiljnijeg organizovanja radnika i radnica radi zaštite vlastitih prava, i pružanja otpora najnovijoj ofanzivi uspaničenog kapitala.

V. M.

Ozbiljni zadaci pred levicom u Srbiji

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Srbije Evropskoj uniji ratifikovan je u Skupštini Srbije 9. septembra. Bez obzira na teškoće koje režim u Srbiji ima u odnosu s EU povodom ispunjavanja svojih obaveza prema Haškom tribunalu za ratne zločine, snage orijentisane prema evro-atlantskim integracijama potvrdile su da su ostvarile hegemoniju. Još od proglašenja kosovske nezavisnosti u februaru, nosioci agresivnog srpskog nacionalizma nalaze se u defanzivi, a njihova taktika se pokazuje neuspešnom na parlamentarnim izborima, u pregovorima oko formiranje republičke vlade i lokalne uprave u Beogradu, kao i u događajima povodom hapšenja i izručenja Radovana Karadžića.

Režim koji sebe naziva “vladom levog centra” ili “proevropskom socijalno odgovornom vladom”, kojim dominira Demokratska stranka uz pomoć Socijalističke partije Srbije, sve više učvršćuje svoje pozicije osloncem na vojnu i političku moć američkih i evropskih imperijalista, uz taktičke ustupke ruskom imperijalizmu, poput onih vezanih za gasni aranžman i prodaju nacionalne naftne industrije.

Politička grupacija koja je glumila opoziciju bučnom proruskom retorikom i ostrašćenim pozivima na očuvanje Kosova u sastavu Srbije, sada se nalazi u potpunom rasulu. Do skora vladajuća, Demokratska stranka Srbije ozbiljno se osipa, a Srpska radikalna stranka, koja je predstavljala pojedinačno najveću parlamentarnu partiju, doživela je rascep u kojem je ostala bez dugogodišnjeg lidera, tako da je doveden u pitanje i njen politički opstanak.

U situaciji u kojoj marionete zapadnog imperijalizma mogu neometano da forsiraju neoliberalne mere koje im diktira EU, a deo masa koji je bio zaveden nacionalizmom proživljava duboko razočaranje u politiku za koju su mislili da je alternativa tim procesima, jasno je da raste potreba za stvaranjem istinske opozicione političke snage.

Srbiji je potrebna politička opozicija koja će umeti da artikuliše otpor naroda vladavini tajkuna i tranzicionom kapitalističkom teroru. Preduslov za njeno izrastanje je jačanje političkih snaga koje se jasno zalažu za borbu protiv kapitalističkih društvenih odnosa i protiv imperijalističkog porobljavanja balkanskih i drugih naroda, a koje se snažno distanciraju od nacionalizma kao buržoaske ideologije kojom je pasivizirana radnička klasa. Stoga je autentična levica u Srbiji poziciji da se odlučnije angažuje, kako bi ispunila svoj istorijski zadatak.

V.M.