Potrebni antifašizam

(povodom Dana pobede nad fašizmom)

Antifašizam je danas potreban kao što je bio potreban i pre sedamdeset godina. Opasna je zabluda da je sa fašizmom završeno kada su Italija i Nemačka doživele vojni poraz u Drugom svetskom ratu, i da fašizmom treba da se bave samo istoričari. Oni koji stvaraju takvu pogrešnu sliku žele da antifašizam predstave kao političko-ideološki program koji je istorijski prevaziđen. Međutim, fašističke ideje su se povampirile u okolnostima ekspanzije nacionalizma i rata, a organizovani fašizam u današnje vreme poprima nove forme.

Nasuprot potrebi da se aktuelizuje borba protiv fašizma, vladajuća politika nastoji da sistematski izbriše domaću antifašističku istoriju. U ime odbrane šačice kolaboracionista, danas se iz istorije brišu hiljade mladih partizanskih boraca koji su tokom Drugog svetskog rata, kao i ceo civilizovani svet, kolaboraciju sa fašizmom doživljavali kao zločin. Na službenom nivou se antifašizam relativizuje putem novih udžbenika istorije i rehabilitacije četnika i drugih pomagača fašističkog okupatora. Zbog antikomunističke politike „nacionalnog pomirenja“ nastoji se da se iz srpske istorije isključi njen najbolji deo – antifašistička borba.

Danas se borba protiv fašizma može i mora voditi na svim poljima: protiv fašističkog smeća po ulicama, protiv šovinističkih političara koji truju javnost krijući se iza liberalnih fraza i protiv ekonomskih i kulturnih struktura koje sve to reprodukuju. Napadi na Rome i druge manjinske grupe od strane onih koji žele „belu Srbiju“ su samo početak. Ako dozvolimo da fašizam ojača, niko neće biti bezbedan. Iskustvo jednog Nemca je to najbolje potvrdilo: „Kada su nacisti došli po komuniste, ćutao sam jer nisam komunista. Kad su pozatvarali socijaldemokrate, ćutao sam jer nisam socijaldemokrata. Kad su došli po sindikaliste, nisam se bunio jer nisam sindikalista. Kada su odveli Jevreje, ćutao sam jer nisam Jevrejin. Na kraju, kada su došli po mene, više nije ostao niko ko bi mogao da digne svoj glas“.

Zbog toga, antifašizam mora biti politički stav najširih slojeva društva, različitih ljudi, čak i kada sami nisu direktno ugroženi. Ovo treba shvatiti kao poziv svima da utiču na svoju okolinu, na svoje prijatelje, kolege i komšije da se zajednički organizuju i spreče fašizaciju društva. Antifašizam je univerzalna moralna dužnost i neodvojivi deo napora za ostvarivanje istinske demokratije i društvene jednakosti.

Fašizam danas

Upotreba pojma fašizam u periodu posle Drugog svetskog rata pokreće mnoge sporove. Opravdane su zamerke na račun neselektivnog korišćenja termina „fašisti“ u svrhu etiketiranja protivnika u svakodnevnoj političkoj propagandi. Međutim, zabrinjavajuća je težnja političke i stručne javnosti za poricanjem fašističke prirode određenih sadržaja političkog i kulturnog života, koji preuzimaju svoju formu i svoje tendencije od istorijski potvrđenih fašističkih uzora.

Prihvatajući onu klasifikaciju po kojoj blok političke desnice sačinjavaju liberalna, konzervativna i reakcionarna orijentacija, fašizam možemo odrediti kao oblik reakcionarne politike koji podrazumeva ideal totalitarnog ustrojstva države do koga se dolazi putem organizovanja masovnog nacionalističkog autoritarnog pokreta sa elementima terora, baziranog na usklađivanju interesa sitne buržoazije i krupnog kapitala, uz ideološku kombinaciju rasizma, antisemitizma, antikomunizma, militarizma i neotradicionalizma. Pritom, treba u vidu imati organizacione i ideološke razlike između najrazvijenijih fašističkih pokreta prve polovine 20. veka (kao što su italijanski i nemački), i onih koji su se po uzoru na njih formirali na prostoru Balkana i istoka Evrope. Balkanske fašističke pokrete tog perioda karakteriše u većoj meri insistiranje na idealu patrijarhalne seoske zajednice, krupna uloga religije i oslanjanje na Crkvu.

Važno je obratiti pažnju na transformisanje organizaciono-ideoloških formi evropskog fašizma posle njegovog vojnog poraza 1945. godine. U zemljama kapitalističkog Zapada ideološko jezgro fašizma sačuvano je putem organizovanja labave mreže najrazličitijih grupa, sa vrlo često protivrečnim motivima: od marginalnih političkih partija, preko međunarodnih udruženja, crkvenih organizacija, intelektualno-umetničkih kružoka i kulturno-propagandnih medijskih projekata, do aktivizma na Internetu. Za bivše socijalističke zemlje posle 1989. godine važe donekle različiti kriterijumi za prepoznavanje novih fašističkih pokreta. Fašistička ideologija koncentriše se oko nostalgije prema kvislinškim uzorima iz Drugog svetskog rata, a često konzervativni sadržaji iz predratnog perioda poprimaju reakcionarnu fašističku dimenziju, budući da se oživljavaju u novom kontekstu, kao radikalna reakcija na vrednosti socijalizma i internacionalizma, sa funkcijom osiguravanja povratka na stare društvene odnose u tzv. tranzicionim procesima.

Kada govorimo o Srbiji, odnos vladajućeg režima i države prema različitim fašističkim pojavama bio je, tokom celog perioda od 1990. godine do danas, izrazito tolerantan i pragmatičan. Miloševićev režim je instrumentalno koristio fašističke organizacije kao rezervno sredstvo terora tokom svoje ratne politike. Posle smene režima 2000. godine, vladajuće partije propagiraju konzervativnu ideologiju „demokratskog nacionalizma“, u okviru koje se delovanje fašističkih grupa predstavlja kao nešto potpuno normalno i politički legitimno, s obzirom na njihovu prevashodno antikomunističku orijentaciju. Sve jači politički uticaj Srpske pravoslavne crkve i njenog klerikalnog konzervativizma, predstavlja značajnu potporu delovanju ovih organizacija i grupa. Organizovani fašizam nastavlja da bude politička rezerva terora koja vladajućim slojevima može poslužiti za amortizovanje talasa socijalnog nezadovoljstva tokom perioda stabilizacije kapitalističkog sistema.

Eksploatacija bez granica

(beleške o ekonomskom programu LDP i načelima na kojima se on zasniva)

Tokom prošlog meseca, a sa kulminacijom oko Prvog maja, bili smo izloženi egzaltiranom reklamiranju ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP), pod naslovom „Ekonomija bez granica“. Taj program je najavljen kao „ekonomski program moderne Srbije“, a lider LDP Čedomir Jovanović naglasio je kako ovim programom želi da se potvrdi „opredeljenje ka suštinskim promenama, promenama sistema“. (1)

Posle takvog uvoda, moglo bi se pomisliti kako taj program nagoveštava zaokret od postojeće ekonomske politike, zasnovane na neoliberalnom tržišnom modelu, koja već godinama, diktirajući mere deregulacije, privatizacije i liberalizacije trgovine i investicija, bezuspešno pokušava da nađe izlaz iz strukturalne ekonomske krize, uz pogubne efekte na standard života većine stanovništva. Očekivalo bi se da ekonomski program za „modernu Srbiju“, koji nastoji da trasira put ka „promenama sistema“, treba da ponudi racionalniji pristup ekonomskoj politici, više osećaja za ublažavanje posledica krvavog nasleđa Srbije 1990-ih, pokušaj da se isprave efekti drastičnih praksi ratnog profiterstva i pljačkaških prvatizacija, da ponudi više solidarnosti i društvene odgovornosti u oblasti privrede.

Nasuprot tome, program „Ekonomija bez granica“ za svoj sadržaj ima fanatično isticanje vere u liberalizam, u konkurenciju kao preduslov svakog napretka, u suverenitet potrošača umesto suvereniteta proizvođača, u minimalne funkcije države, usmerene uglavnom na policijske zadatke zaštite poretka i vlasničkih prava. Okosnicu programa čine zalaganje za slobodno tržište rada i minimalnu regulaciju tržišta kapitala, zalaganje za liberalizaciju domaćeg tržišta i potpunu unilateralnu spoljnotrgovinsku liberalizaciju, koja podrazumeva ukidanje svih carina i vancarinskih barijera, zalaganje za smanjenje javne potrošnje, zalaganje za potpunu privatizaciju javnih i društvenih preduzeća, i zalaganje za potpunu liberalizaciju tokova kapitala. (2)

Iz ovoga se vidi da ekonomski program LDP, zapravo, ne nudi ništa novo. On se sastoji iz veoma suvog i nekreativnog nabrajanja oveštalih dogmi desničarske neoliberalne političke doktrine, koja se ustoličila kao inspiracija politike Ronalda Regana i Margaret Tačer, počev od 1970-ih, kada je kejnzijanski pristup ublažavanju strukturalne krize kapitalizma doživeo slom. Reprivatizacija čitavih sektora socijalizovane privrede, zahtev da se celo društvo ustroji na tržišnim principima, redukcija nivoa socijalnih izdataka i zaštite, uz glorifikovanje društvenog takmičenja, nešto je sa čim se i Srbija, u manjoj ili većoj meri, suočava još od „ratne tranzicije“ tokom Miloševićeve vladavine 1990-ih. Sve vodeće političke partije u Srbiji (od Srpske radikalne stranke i Socijalističke partije Srbije do Demokratske stranke i G17 plus) svoje programe baziraju na vrednostima tržišne privrede, izražavajući slabije ili snažnije pristajanje na neoliberalnu politiku. Nijedna, pak, toliko otvoreno i bezobzirno ne zagovara mere kojima se siromaši životni ambijent većine stanovništva i ugrožavaju univerzalna ljudska prava, poput prava na socijalnu zaštitu, prava na rad, prava na zadovoljavajuće uslove rada, na zaštitu od nezaposlenosti, prava na zdravstvenu zaštitu, prava na zadovoljavajući standard života, itd, kao što se to čini u nedavno prezentovanom ekonomskom programu LDP.

Taj program zahteva „radikalne reformske rezove“ u cilju uklanjanja „socijalističkog mentaliteta“ i sličnih „ekonomskih i mentalitetskih poremećaja“, koji su, prema piscima programa, posledica „vladajuće ekonomske filozofije kolektivizma“. (3)

Jedan od pisaca programa, član ekonomskog tima LDP Ivan Janković, obrazlaže da bi radikalne reformske mere, koje bi doprinele ekonomskom rastu, trebalo da budu „radikalno smanjenje državne potrošnje, smanjenje ili zamrzavanje plata u javnom sektoru, smanjenje poslovne regulative odnosno oslobađanje preduzetničke inicijative, ukidanje kontrole cena i plata, privatizacija... liberalizacija tržišta rada“. (4)

Isti pisac slavu je stekao kao glavni urednik internet magazina „Katalaksija“, propagandnog projekta čiji je cilj proširivanje intelektualnog uticaja Mizesa, Hajeka, Nozika i drugih predstavnika „libertarijanske“ doktrine o omnipotentnom tržištu.

Čin obnarodovanja ekonomskog programa LDP, redakcija „Katalaksije“ propratila je javnim saopštenjem. U njemu se prvo deklariše da je „Katalaksija“ časopis posvećen „promociji individualne slobode i slobodnog tržišta“, čija se politika suprotstavlja posledicama „komunističke zaostavštine i opredeljenja ogromnog broja političkih stranaka za ideje u rasponu od radikalne levice do socijaldemokratije“. Potom se ističe kako ekonomski program LDP, koji je, sa dvoje kolega iz Centra za slobodno tržište, napisao i promovisao glavni urednik „Katalaksije“, „počiva na načelima do kojih drži i časopis ‘Katalaksija’“. Takođe se izražava i zadovoljstvo „ovakvim izborom LDP-a, pogotovo kada se ima u vidu činjenica da je to prva parlamentarna stranka koja je usvojila jedan takav program“. (5)

Kada dođemo do pitanja načela kojih se drže Ivan Janković i njegovi saradnici u „Katalaksiji“, a na kojima počiva i ekonomski program LDP, preostaje nam samo da konstatujemo koliko je upadljiva njihova nepomirljivost s načelima demokratije, modernih vrednosti i progresivnih društvenih težnji za ljudskom emancipacijom.

Naime, tokom proteklih godina, uredništvo i saradnici „Katalaksije“ su kontinuirano, u svojim tekstovima didaktičke i polemičke prirode, iznosili stavove kojima su formulisali veoma konzistentan korpus ideja krajnje desnog liberalizma, izrazito antidemokratskog i reakcionarnog sadržaja, uz javno izražavanje simpatija čak i prema pojedinim fašističkim pojavama.

U tekstovima koji se objavljuju u „Katalaksiji“ polemiše se protiv demokratije, uz insistiranje na tome da poenta bilo kog pravednog političkog poretka nije u demokratičnosti, već u zaštiti individualnih prava, zbog čega poželjna liberalna vlast počiva na potpuno drugačijoj vrsti legitimiteta od demokratske. Iz toga, zatim, sledi zalaganje za ograničenje demokratije, jer politikom treba da se bave ljudi koji su specijalizovani za to zanimanje. (6) A kada se liberalizam oslobodi demokratskog bagaža, može sebi dati i diktatorska ovlašćenja ukidanja pojmova. Što se tiče pojma socijalne pravde, pisac ekonomskog programa LDP naglašava da je to „logička besmislica“. (7)

Pisac ekonomskog programa LDP zahteva praktikovanje konzervativnog patrijarhalnog modela porodice, kao ekonomski opravdanog. Zalaže se za oštru podelu uloga među polovima, gde je za muškarca određeno da ima „aktivnosti van kuće“ i da „zarađuje sredstva za život“, dok žena treba da bude vezana za domaćinstvo i „uzgajanje dece“. On ističe da je očuvanje tradicionalne porodice jedna od pretpostavki očuvanja moralne i kulturne infrastrukture na kojoj počiva „slobodno društvo“, a napad na patrijarhalnu porodicu ocenjuje kao kamuflirani napad na „tradicionalni liberalizam“, i „promociju socijalizma i ropstva pojedinca u odnosu na državu“. (8)

Dalje, pisac ekonomskog programa LDP apeluje na liberalnu javnost da ne naseda na ekološke priče o opasnostima koje su posledica zagađenja planete na kojoj živimo, jer na „histeriju o globalnom zagrevanju“ treba gledati kao na instrument „jačanja političke moći onih grupa koje žele da suzbiju slobodnu konkurenciju i globalizaciju“. (9)

Zanimljivo je s kolikom gorljivošću pisac ekonomskog programa LDP napada pacifiste i druge kritičare agresorske politike predsednika SAD Džordža Buša. Mirovnjačku parolu „Ne damo krv za naftu“, on ocenjuje kao „otrcani komunistički stereotip“, a na dobar odziv koji ona ima u zapadnoevropskim zemljama reaguje elitističkom osudom „doktrinarno-demokratskog poverenja u narod i njegovu zdravu pamet kao pouzdane političke vodiče“. On rezolutno ističe da „svako kome je sloboda naše civilizacije na srcu, mora shvatiti da je jedini poželjan ishod cele ove gužve oko Iraka pobeda Amerike u ratu, i poraz onih koji priželjkuju poraz Amerike, od Pekinga i Moskve, do Teherana, Tora Bore ili Pariza“. (10)

Pisac ekonomskog programa LDP ocenjuje kako će nacionalizam u XXI veku biti „korisna i progresivna pojava“, budući da će biti snaga koja će se suprotstaviti levičarima koji su se, suočeni sa „porazom socijalističkog projekta u okvirima nacionalnih država“, „polako počeli okretati nadnacionalnim institucijama kao novoj igrački za popravljanje čovečanstva i ‘humanizovanje’ kapitalizma“. (11)

Pisac ekonomskog programa LDP zalaže se za „potpunu političku rehabilitaciju Ravnogorskog pokreta“. Smatra da je Draža Mihailović bio „komandant legalnih oružanih snaga“, koji „gradi svoju strategiju tako da poštedi narod žrtava i razaranja“. Janković i njegov saradnik iz redakcije „Katalaksije“ osuđuju partizane kao „grupu profesionalnih revolucionara koja u ratnim uslovima podiže pobunu, ne da bi zemlju oslobodila od jedne okupatorske sile, već da bi je podvrgla okupaciji druge“. Za ove korifeje liberalizma u Srbiji, četnici nesumnjivo predstavljaju „dobre momke“, a njihova „saradnja sa Nemcima je onda imala taktičkog smisla, jer je bolje koncentrisati se na najveću opasnost, komuniste“. Iz toga, pretpostavimo, i sledi njihov zaključak da je „antifašizam po sebi besmislena kategorija“. (12)

Posle takvog zaključka, ne bi trebalo da začudi to što se pisac ekonomskog programa LDP i njegove kolege ne zadržavaju samo na glorifikaciji domaćih ratnih zločinaca i kolaboratora s fašizmom iz vremena Drugog svetskog rata, već izražavaju podršku i drugima koji su okrvavili ruke mučenjem i ubijanjem hiljada nedužnih ljudi u ime načela do kojih drži i časopis „Katalaksija“. Mračna groteska propagiranja tržišnog fundamentalizma potpun oblik dostiže u redakcijskom saopštenju povodom dugo odlaganog početka sudskog procesa nekadašnjem čileanskom diktatoru Augustu Pinočeu, optuženom zbog sistematskih mučenja, masovnih ubistava, nezakonitih zatvaranja i kidnapovanja. Saopštenje pod naslovom „Stop crvenom teroru!“ započinje doslovno sledećom rečenicom: „Redakcija ‘Katalaksije’ se pridružuje većini čileanskog naroda i svim slobodoljubivim ljudima širom sveta u oštroj osudi najave sudskog progona generala Augusta de Pinočea, bivšeg predsednika Čilea, i heroja slobodnog čovečanstva, čoveka koji je obezbedio ne samo napredak i blagostanje Čilea, već i zaustavio dalje širenje komunističke infiltracije u Latinskoj Americi“.

U tom saopštenju podrške Pinočeu, pisac ekonomskog programa LDP i njegovi redakcijski saradnici iznose tvrdnje da je čileanski diktator, šef vojne hunte i poslodavac izbeglim nacistima, „tokom deceniju i po svoje vladavine Čile pretvorio u najslobodniju i najprosperitetniju zemlju Južne Amerike“, dok je „takozvani teror“ s početka 1980-ih „bio samo odmeren odgovor vlasti na širenje nereda koje su izazivali komunistički sindikati, organizujući masovne nasilne demonstracije“. (13)

S obzirom da se ekonomski program LDP „Ekonomija bez granica“ zasniva na istim načelima na kojima počivaju i predstavljeni stavovi, jasno je da je njegovim usvajanjem jedan bizarni ideološki projekat propagiranja neoliberalne dogmatike, nakon dugogodišnjeg upornog zalaganja, najzad uspeo da obezbedi okvir organizovanog partijskog delovanja i time ostvari mehanizme još snažnijeg širenja uticaja doktrine tržišnog totalitarizma u državnom aparatu.

Zahtevi ekonomskog programa LDP idu na ruku svim potencijalnim merama koje pospešuju smanjenje socijalne sigurnosti stanovništva, masovno otpuštanje radnika i radnica, nesigurnost zaposlenja, produžavanje trajanja radnog dana i pogoršavanje uslova na radu, snižavanje plata, neizvesnost penzionih fondova, poskupljenje zdravstvenih usluga i školovanja, suspendovanje demokratije i isključivanje čitavih društvenih slojeva iz političkog delovanja, jačanje polne diskriminacije, uspon militarizma i ratne politike, blagonaklonost prema fašističkom delovanju, organizovanje terora nad radničkim sindikatima...

U okolnostima pritisaka u pravcu sprovođenja takvog ili sličnog programa, treba očekivati vrlo agresivno političko intervenisanje s ciljem podrivanje preostalih elemenata sistema socijalne zaštite i stečenih prava najširih društvenih slojeva. Međutim, ostaje i uverenje da će se brzo konsolidovati i masovan, demokratski, politički artikulisan i solidaran otpor radništva i drugih obespravljenih društvenih grupa, ugroženih perspektivom nametanja neoliberalne utopije bezgranične eksploatacije.

V. Marković

1) „Promocija ekonomskog programa LDP ‘Ekonomija bez granica’“, 10. 4. 2008: http://www.ldp.org.yu/info/news.jsp?id=1064

2) „Ekonomija bez granica“, Liberalno Demokratska Partija: http://www.ldp.org.yu/admin/download/files/_id_75/Ekonomija%20bez%20granica.pdf

3) „Ekonomija bez granica“, Liberalno Demokratska Partija: http://www.ldp.org.yu/admin/download/files/_id_75/Ekonomija%20bez%20granica.pdf

4) „Promocija ekonomskog programa LDP ‘Ekonomija bez granica’“, 10. 4. 2008: http://www.ldp.org.yu/info/news.jsp?id=1064

5) „Saopštenje redakcije časopisa ‘Katalaksija’ povodom usvajanja protržišnog programa LDP-a“, Katalaksija, 2. 5. 2008: http://www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option=com_content&task=view&id=109&Itemid=1

6) Andreja Vražalić, „Demokratija protiv ljudskih prava. Prilog demaskiranju demokratskog mita“, Katalaksija, 12. 11. 2004: http://www.katalaksija.com/template.php?i=&dbtopic_id=4&dbarticle_id=185

7) Ivan Janković, „Šta je to socijalna pravda?“, Katalaksija, 1. 9. 2005: http://www.katalaksija.com/template.php?i=&dbtopic_id=4&dbarticle_id=291

8) Ivan Janković, „Ekonomsko opravdanje patrijarhalne porodice“, Katalaksija, 26. 9. 2004: http://www.katalaksija.com/template.php?i=&dbtopic_id=1&dbarticle_id=136

9) Ivan Janković, „Alarmistički mitovi o globalnom zagrevanju“, Katalaksija, 8. 7. 2007: http://www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option=com_content&task=view&id=93&Itemid=4

10) Ivan Janković, „Antiamerikanizam i mirovnjački talibani“, Katalaksija, 11. 9. 2004: http://www.katalaksija.com/template.php?lang=sr&dbtopic_id=2&dbarticle_id=116

11) Ivan Janković, „Liberalni nacionalizam“, Katalaksija, 26. 4. 2005: http://www.katalaksija.com/template.php?i=&dbtopic_id=4&dbarticle_id=231

12) Andreja Vražalić & Ivan Janković, „Istina ili pomirenje?“, Katalaksija, 18. 12. 2004: http://www.katalaksija.com/template.php?i=&dbtopic_id=3&dbarticle_id=210

13) „Stop crvenom teroru! Povodom najave sudske hajke na generala Pinočea“, Katalaksija, 23. 9. 2004: http://www.katalaksija.com/template.php?i=&dbtopic_id=2&dbarticle_id=129

Živeo Prvi maj! Živela radnička borba!

Radnice i radnici, nezaposleni, penzioneri, omladino i ostali „gubitnici tranzicije“,

Vi ste ti preko čijih leđa bogati postaju još bogatiji, moćni još moćniji, silni sve silniji, a vi sve siromašniji. Na teret ovog naroda i njegove radničke klase padale su sve avanture vladajuće klase: ratovi, pljačke, privatizacije, pa ponovo ratovi, pa ponovo privatizacije... Od izbora do izbora ponavlja se ista laž: kada prodamo sve što imamo, živećemo bolje. Do sada je prodato sve što nije bilo uništeno, ali ne živimo bolje.

Zašto? Zato što kapitalista, bio on domaći ili inostrani, ima samo jedan cilj – svoj profit. Interesi gazda i interesi zaposlenih nisu isti, a socijalni dijalog je laž sindikalnog rukovodstva. Interesi radnika i gazda su suprotstavljeni, jer gazde žive na račun radničkog rada, i u tome je suština kapitalističkog sistema. Njihov interes je i da bude više nezaposlenih, kako bi mogli da ucenjuju zaposlene, koji bi trebalo da ćute, trpe i budu zadovoljni zato što imaju dovoljno da prežive. Ne dozvolimo to!

I ovog Prvog maja okupljamo se da dignemo glas protiv pljačke naroda, da pokažemo koliko nas je, da se setimo radnika iz Čikaga koji su ubijeni zato što su 1886. godine štrajkovali za osmočasovno radno vreme, da se setimo svih onih koji su do danas proganjani zbog želje da u društvu postoji ravnopravnost, da nestanu socijalne razlike, da se živi po pravdi... Setimo se njih i neka nam oni budu vodilja, jer samo ako se borimo za svoj život i prava, moći ćemo i da ih ostvarimo.

Nema dogovora sa pljačkašima!

Nema kompromisa u borbi za pravdu!

Dole kapitalisti i njihovi političari!

Dole kapitalizam, sistem nepravde i eksploatacije!

Živeo Prvi maj!

Živela radnička borba!

Poskupljenja životnih namirnica

Kretanja na tržištu ukazuju da će ovogodišnja stopa inflacije biti dvocifrena, a privrednici u gotovo svim anketama očekuju rast cena svojih proizvoda. To znači da građani Srbije treba da budu spremni na još jednu godinu kupovne nesigurnosti zbog rasta cena, pogotovo kad je reč prehrambenim proizvodima. U prvom kvartalu ove godine ta očekivanja su i potvrđena. Konstantna poskupljenja energenata na svetskom tržištu doprinela su rastu cena svih proizvoda, a domaće tržište reagovalo je munjevito na te promene, ali i na rast cena na berzi žitarica i drugih prehrambenih proizvoda.

Poskupljenja su krenula u avgustu prošle godine, a uz rast cena energenata, suša je bila dobar izgovor proizvođačima mesa, brašna, hleba, mleka, ulja i drugih namirnica za pravdanje novih poskupljenja. Tako je, na primer, prošlog avgusta meso poskupelo za oko deset odsto, a početkom ove godine za oko 15 dinara po kilogramu (svinjsko meso). Piletina je s prošlogodišnjih 156,90 dinara skočila na 219,90 dinara za kilogram, junetina je skuplja za 33 dinara. Litar dugotrajnog mleka koštao je lane 60, a sada cena premašuje 70 dinara, dok korekcije cena nisu zaobišle ni voće. Tako banane, umesto prošlogodišnjih 80 dinara, koštaju najmanje 108 dinara, dok su pomorandže skuplje za oko 20 dinara po kilogramu.

Poskupljenje hleba je ipak jedan od najvećih udara na kućni budžet, jer je za veknu polovinom prošle godine trebalo izdvojiti 18 dinara, zatim 30 dinara a sada vekna košta 38 dinara. Skupo je i brašno, čija je maloprodajna cena sa prošlogodišnjih 35,90 dinara skočila na najmanje 52 dinara po kilogramu. Rast cena beleže i proizvodi od brašna, pa pola kilograma makarona košta više od 50 dinara, umesto prošlogodišnjeg proseka od 39,90 dinara, a ne zaostaje ni jestivo ulje koje je sa oko 70 skočilo na 110, dok kod nekih proizvođača litar košta i 145 dinara.

Pritom je porodični budžet prosečne porodice lane iznosio oko 39.000 dinara, od čega je više od 40 odsto prihoda trošeno na kupovinu prehrambenih proizvoda, koji beleže i najveća poskupljenja. Zaposleni s nižim mesečnim zaradama (a oko 60% radnika prima plate manje od republičkog proseka) teško mogu da zadovolje osnovne životne potrebe. Kućni budžeti su ugroženi, jer zarade ne prate inflaciju ni poskupljenja, situacija je tim teža što se najveći deo zarada troši upravo na kupovinu hrane i plaćanje računa za komunalne usluge i električnu energiju. Takav trend rasta cena pogodio je ovog puta, posle poskupljenja hleba, ulja i prošlogodišnjeg poskupljenja mleka, najsiromašnije slojeve stanovništva.

Rast cena hrane je u poslednjih godinu i po dana problem planetarnih razmera. Širom sveta oko 25 hiljada ljudi dnevno umire od gladi i drugih posledica siromaštva. Taj broj će se povećavati kako cene hrane budu rasle. Međunarodne organizacije koje se bave problemima poljoprivrede upozoravaju da će se broj ljudi čija je osnovna ishrana ugrožena povećavati za više od 16 miliona po svakom procentu rasta realnih cena prehrambenih proizvoda.

Uzroke rasta cena osnovnih namirnica na globalnom planu moguće je objasniti masovnim korišćenjem useva za proizvodnju bio-goriva umesto za prehrambene svrhe, kao i nagomilavanjem zaliha u cilju kontrolisanja tržišta od strane najvećih svetskih agro-korporacija.

Pitanje odgovornosti za pad životnog standarda većine stanovništva dobija, zbog svega rečenog, značaj prvorazrednog političkog pitanja ne samo na nacionalnom, već i na svetskom nivou.

V. M.

RTB „Bor": privatizaciona farsa, agonija i nepravda

Agencija za privatizaciju saopštila je danas da će u sredu biti održan sastanak Odbora za restrukturiranje i privatizaciju Rudarsko-topioničarskog basena „Bor”, koji će odlučiti da li prihvata ponudu austrijske kompanije Atek o produženju roka za uplatu celokupne sume od 466 miliona dolara za taj rudarski basen. Na osnovu te odluke biće upućen odgovarajući predlog Vladi Srbije, koji bi bio razmatran na njenoj prvoj sednici, u četvrtak, 10. aprila, navodi se u saopštenju Agencije.

Pomoćnik ministra ekonomije i regionalnog razvoja Nebojša Ćirić kaže da je privatizacija RTB-a „Bor” od nacionalnog značaja ne samo za borski besen, nego i za celu Srbiju, i da je zbog toga odlučeno da odluku donese Odbor, o čijem zaključku će zatim odlučivati vlada. On je ponovio da će u slučaju da ponuda Ateka bude odbijena, Agencija za privatizaciju početi pregovore sa drugoplasiranim ponuđačem na tenderu – ruskim SMR-om, koji je deo Bejzik elementa Olega Deripaske.

Kompanija Atek je pet minuta pre isteka roka za uplatu novca za kupovinu RTB-a „Bor” zatražila od države dodatni rok i to nakon što je iste večeri saopštila da od te kupovine odustaje. Predlog te kompanije je da odmah uplati 230 miliona dolara, što bi uz već uplaćenih 150 miliona bilo 380 miliona dolara, kao i povećanje licitacione garancije za dodatnih pet miliona dolara, na 15 miliona. Ostatak od 86 miliona dolara bio bi uplaćen do 7. maja. Atek je u revidiranoj ponudi naveo i da će odmah uplatiti garanciju od 60 miliona dolara za dobro izvršenje posla. Austrijska kompanija je u petak najpre zatražila produženje roka za dva meseca, onda je saopštila da od posla odustaje, a pred ponoć i sitek roka poslala novi zahtev, o kojem je javnost oobaveptena tek u subotu po popne.

Predsednik Odbora za restrukturiranje i privatizaciju RTB-a „Bor” je ministar ekonomije Mlađan Dinkić, a čine je i ministri energetike, finanasija, zaštite životne sredine i rada – Aleksandar Popović, Mirko Cvetković, Saša Dragin i Rasim Ljajić, kao i direktorka Agencije za privatizaciju Vesna Džinić.

* * *

Pre samo dva meseca, povodom prodaje RTB-a, zbog koje je, usred politčke krize vladajuće koalicije u Srbiji, bila zakazana hitna telefonska sednica Vlade, koja je pokazala da politički predstavnici buržoaske klase postižu konsenzus jedino povodom privatizacije, reakcije su bile podeljene. Citiramo iz tadašnje štampe:

Ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić je rekao da će pivatizacija RTB-a i modernizacija proizvodnje omogućiti siguran posao za pet hiljada radnika te firme. U Sindikatu RTB-a tvrde, međutim, da upravo radnici nisu obavešteni o detaljima koji se odnosi na socijalni program.

Predsednik sindikata „Nezavisnost” u Topionici i Rafineriji RTB Dragan Jankucić kaže da sindikati nisu uspeli da se dogovore sa austrijskom kompanijom „Atek” o visini otpremnine za radnike RTB. „Na snazi će biti samo obavezni socijalni program po kome je Atek dužan da u naredne tri godine zadrži na poslu više od četiri hiljade zaposlenih u RTB-u”, objasnio je Jankucić.

Na konferenciji za novinare u Beogradu, povodom potpisivanja ugovora o prodaji imovine RTB-a i ustupanja eksploatacionih prava, rečeno je da je 25 miliona dolara od prodajne cene namenjeno za isplatu nagrada za 4.691 radnika tog kombinata. Dinkić je rekao da nema ništa protiv toga, ako se sindikati saglase, da se od tog iznosa isplate i bivši radnici i penzioneri RTB-a.

Iako razume primedbe sindikata, ekonomski novinar Miša Brkić smatra da radnici nemaju razloga za nezadovoljstvo. „Posle svih peripetija oko prodaje RTB-a, kada je Kuprom odustao i napravio aferu, danas možemo da kažemo da smo dobro udali Bor. Atek se pokazao kao ozbiljna kompanija koja je već tokom pregovora sa Vladom insistirala da se jasno preciziraju svi detalji ugovora. Što se tiče cene, tender je održan, a to znači da smo dobili pravu cenu za Bor”, kaže Brkić.

* * *

Tako su o ovoj dimenziji problema govorili neoliberalni ministar, neodlučni sindikalac i, neizbežan kao smrt, propagandista kapitala koji se naziva „ekonomskim novinarom”.

Ali, koje je mišljenje samih radnika i radnica vezano ne samo za konkretno obezbeđivanje otpremnina (kojeg, očigledno ne može da bude, jer je kapitalista-kupac nelikvidan), već za otpremnine uopšte?

Krajem 2003. godine među radništvom Rudarsko-topioničarskog basena u Boru sprovedena je anketa, gde su postavljena pitanja šta radnici i radnice misle o perspektivama svog rada, pa je jedan deo upitnika bio posvećen pitanju otpremnine:

P: Šta za vas znači otpremnina?

O: Otpremnina?…To je jedna velika glupost, jer taj radnik ako nije za tolike godine svog radnog staža stekao neke stvari s tom otpremninom ništa neće dobiti. Može samo trenutno, za par meseci, godinu, dve, da dobije nešto, inače ostatak sve gubi.

O: Sramotu. Znači predaja.

O: Šta znači, ne znači ništa... Radnici ne bi trebalo da uzimaju otpremninu, treba neradnici iz kancelarija, a ne radnici...

O: Otpremnina za mene znači prodaja radnog mesta.

O: Nepravda.

O: Ako je za odlazak u penziju znači obezbeđenje starosti i bolesti, ako je za trenutno nazovi socijalni program to je bukvalno izbacivanje sa radnog mesta pa se snalazi kako znaš i umeš.

O: Otpremnina znači samo gubitak radnog mesta.

P: Koja je otpremnina pravedna?

O: Pravedna otpremnina?…Samo penzija, ništa drugo nije pravedna otpremnina.

O: Mislim da nijedna otpremnina nije pravedna, samo treba obezbediti ljudima nova radna mesta.

O: Pa, najpravednija je ona što je bila možda pre pet-šest godina u slučaju smrti i da se pomaže toj porodici kol’ko je moguće sa ta otpremnina. Taj vid otpremnine mislim da je najrealniji, a ovo već - sve nerealno.

O: Pa pravedna je ona koju sam rekao da čovek napuni puni radni staž i da recimo ide u redovnu penziju ili eto ako neko je bolestan u invalidsku, i da primi te 3 mesečne plate ko što je nekad bilo.

O: Nema pravedne otpremnine.

O: Samo penzijska.

O: Nijedna.

O: Od koje može da se živi onoliko bar koliko je godina radnik proveo u fabrici.

O: Tek sam sada videla da ne postoje te pare zbog kojih čovek treba da napusti pos'o.

O: Pravedna mislim da ne postoji, ako čovek uloži 30 godina rada da ne postoji pravedna otpremnina za tako nešto.

V. Marković

Godišnjica jedne velike pljačke

Na današnji dan pre pet godina, dakle 28. marta 2003. godine, u kriminalnim okolnostima, obavljena je privatizacija smederevske Železare, odnosno Sartida 1913, sa pripadajućim zavisnim preduzećima (Sartid stara železara, Sartid beli limovi – Šabac, Sartid „Veljko Dugošević“ – Kučevo, Sartid slobodna zona – Smederevo i Sartid luka – Smederevo), i to prodajom američkoj kompaniji U.S. Steel. Železara je prodata za 23 miliona dolara, iako je njena knjigovodstvena vrednost procenjena na oko 580 miliona dolara.

Ova privatizacija, koja je od strane srpske Vlade prikazivana kao velika investicija i primer stvaranja povoljnog ambijenta za stranog investitora, ostaće zabeležena u istoriji kao simbol bezobzirnog prisvajanja društvene imovine, nepoštovanja ugovornih obaveza, korumpiranosti pripadnika režima, laganja zaposlenih... Brojni izveštaji o prodaji Sartida predstavljaće jedno od najznačajnijih svedočanstava da je privatizacija pljačka.

V. M.

REVOLUCIJA NA DNEVNOM REDU

Pred prevremene parlamentarne izbore u Srbiji, zakazane za 11. maj 2008. godine, javnost je preplavljena ocenama kako će kampanja za njih biti veoma oštra, da će se tokom te kampanje kreirati referendumska atmosfera, a sve to iz razloga što su ovi izbori izuzetno značajni, jer mogu dugoročno ili bar srednjoročno da trasiraju put srpske politike i društva. Odgovor na pitanje koje se ne postavlja, pitanje da li će ti navodno sudbonosni izbori dovesti do bitnijih izmena društvenog poretka zasnovanog na bedi, obespravljenosti i eksploataciji većine stanovništva, unapred je poznat. Takav ishod ne očekuju ni najnaivniji birači, kojima je poznato da, u okviru vladajućih pravila igre, nikako ne mogu da zbace hulje s vlasti, jer se kao alternativa nude jedino hulje iz opozicije. Za sve ključne aktere parlamentarne politike, suština programa je istovetna i svodi se na pretvaranje zemlje u poligon za vojno-političko nadmetanje različitih imperijalističkih sila, zaštitu interesa mafijaša koji su legalizovali svoje poslovne imperije, dozirano raspirivanje šovinističke mržnje prema susednim narodima, propagiranje kulturnog primitivizma i reakcionarnih ideologija.

Čini se kao da nema izlaza iz začaranog kruga parlamentarnog političkog zamajavanja estradnim dilemama personalnih koalicionih kombinacija i ponavljanja zaglupljujućih parola o „očuvanju Kosova“ ili „putu evropskih integracija“. Međutim, narod Srbije dao je nagoveštaj da negde ipak postoji potencijal za razvoj političke akcije usmerene ka temeljnoj društvenoj promeni.

Sredinom 2007. godine u 56 zemalja širom sveta, u okviru studije „Voice of the People“, sprovedeno je redovno ispitivanje javnog mnjenja na uzorku od preko 60.000 ispitanika. Međunarodna agencija za marketinška istraživanja „Gallup International“, ispitivala je, ovog puta, odnos stanovništva prema društvenim promenama. Kako nijedno društveno istraživanje nije neutralno, a na rezultate istraživanja u velikoj meri utiču zahtevi naručioca, treba, naravno, zadržati zdravu skepsu povodom predstavljenih nalaza. Međutim, na ovo istraživanje svejedno treba obratiti posebnu pažnju zbog podatka da se ispitanici iz Srbije izjašnjavaju za revolucionarnu akciju s ciljem korenite društvene promene u postotku koji je najviši u Evropi.

Cilj istraživanja, čiji su nalazi, pod naslovom „Reforme ili revolucija“, objavljeni 9. novembra 2007. godine („povodom godišnjice pada Berlinskog zida“) bio je da se pokaže kako svetom dominira stav da je postepena reforma poželjan način društvene promene. U tom smislu je sugerisano da 59% stanovništva sveta podržava „postepene reforme“, 14% podržava „revolucionarnu akciju“, a 18% smatra da se postojeće stanje mora odlučno braniti.

U čitavom zamešateljstvu suprotstavljanja dve formulacije koje glase: „Celokupni način na koji je naše društvo ustrojeno mora se radikalno promeniti putem revolucionarne akcije“ i „Naše društvo mora se postepeno unapređivati putem reformi“, gubi se iz vida da je da radnički pokret davno razrešio tu lažnu dilemu, što je, uostalom, još 1899. godine Roza Luksemburg rezimirala u svojoj polemici s Berštajnovim revizionizmom, dajući kratku i preciznu formulaciju: „Između socijalne reforme i socijalne revolucije postoji neraskidiva veza – borba za socijalnu reformu predstavlja sredstvo a socijalni prevrat svrhu“. No, nema ničeg neočekivanog u „Gallupovoj“ propagandnoj zameni teza. Takvo zamagljivanje odnosa među pojmovima i grubo zanemarivanje međuzavisnosti složenih društveno-političkih procesa u skladu je i sa sračunatom bahatošću u odnosu na istorijski kontekst predstavljanja nalaza istraživanja. Formalni povod objavljivanja studije o „reformama i revoluciji“ je „godišnjica pada Berlinskog zida“, dakle osamnaesta godišnjica simboličnog kraha istočnoevropskih režima koja se, u kalendaru različitih godišnjica, zadesila samo dva dana posle neuporedivo značajnije, devedesete godišnjice Oktobarske revolucije. Propagandna poruka je, naravno, jasna – ali je promašena.

Upravo je rastuće nezadovoljstvo, koje se manifestuje razočaranjem u „tranzicione procese“ koji su započeli trijumfalnim instaliranjem liberalno-kapitalističkog modela u zemljama na istoku Evrope, ono što ponovo aktuelizuje iskustva proleterskih revolucija. Stručnjaci smatraju da je osnovni uzrok masovnog nezadovoljstva u „tranzicionim“ društvima raskorak između rasta društvene nejednakosti i broja društvenih „dobitnika“. Ideologija tranzicije zasnovana je na shvatanju da tranzicija otpočinje tako što ogroman postotak radništva, seljaštva i službenika tokom procesa privatizacije i restrukturiranja postaje gubitnički. Zatim dolazi do privrednog rasta, udeo gubitnika se postepeno smanjuje, da bi okončanjem tranzicije i ulaskom u klub bogatih, tj. Evropsku uniju, svi pripadnici društva zapravo postali dobitnici. Međutim, istraživanja javnog mnjenja u balkanskim zemljama pokazala su da je, i deset godina po otpočinjanju tranzicije, udeo ljudi koji sebe smatraju gubitnicima u Bugarskoj, Rumuniji, Makedoniji, Albaniji ili Srbiji, bar tri puta veći od onih koji sebe vide kao dobitnike. Objašnjenje nezadovoljstva ovim stanjem istraživači nalaze u ogorčenosti zbog pljačkaške privatizacije i vapijuće društvene nejednakosti.

Što se tiče pomenutog „Gallupovog“ istraživanja, uz odgovarajuću meru sumnje i uvažavanje potrebe rigoroznijih kriterijuma za pojmovno određenje revolucije, čak i filtrirani podaci koji se pojavljuju u njemu mogu da budu od koristi za procenu trenutne situacije i mogućnosti realizovanja novog revolucionarnog početka na globalnom planu. Gledano prema regionima, za revolucionarnu promenu se izjašnjava 7% ispitanika u Zapadnoj Evropi, 8% u Istočnoj Evropi, 9% u Latinskoj Americi,10% u Severnoj Americi, 23% u Aziji i pacifičkom regionu, i 24% u Africi.

Najjača podrška revolucionarnoj akciji, prema predočenim nalazima, prisutna je u sledećim zemljama: Filipini (39%), Pakistan (36%), Indija (35%), Kamerun (26%), Nigerija (25%), Panama (22%), Srbija (21%).

Odskakanje Srbije od istočnoevropskog proseka stepena izjašnjavanja za revoluciju, primećuje se i u poređenju sa zemljama iz neposrednog okruženja: za rezultatom od 21%, koji svrstava populaciju Srbije među prvih sedam „najrevolucionarnijih“ u svetu, u manjoj ili većoj meri zaostaje rešenost respondenata iz Bosne i Hercegovine (15%), Makedonije (12%), Bugarske (11%), Hrvatske (10%), Kosova (7%), Albanije (1%).

Brojke su često nepouzdane. Numerički podaci u mnogim prilikama više dovode u zabunu nego što razjašnjavaju. Pa ipak, ovaj podatak mogao bi da nagovesti kako u Srbiji postoji potencijalna kritična masa otvorenosti za revolucionarnu promenu društvenog poretka.

Jedan domaći sociolog zabeležio je pre par godina: „Ponoviću ono što sam prepisao od Brehta. Elite ne uviđaju da stanovništvo još uvek zarađuje za život, ali sve više pukim slučajem, da svako od nas ono što pojede i popije otima ljudima koji su sve manje figurativno, a sve više stvarno, gladni i žedni. One su u pravu utoliko što su njihovi pripadnici svesni da je ogromna većina Srba svet koji potiče od seljaka. No, seljak nije samo veštački heroizovani Srbin koji sluša naređenja; njemu je odvratno kad vidi kako se hleb baca; on je učestvovao u ratovima koje su oni osmišljavali iz svojih udobnih fotelja; on, kao i opljačkani radnik, može da mrzi i nekog drugog, a ne samo navodne etničke konkurente. Siromaštvo, frustracija i mržnja pre ili posle će nadvladati današnji prekomerni zamor stanovništva Srbije. Kada, kako, u kom pravcu, usudio bih se da ponudim odgovore, ali mi se ne mili da to činim“. Ovaj sociolog, iz svoje udobne akademske pozicije, odbija da imenuje revolucionarnu akciju kao način prevazilaženja opšte društvene stagnacije. Poziva se na Brehtovu pesmu „Još nerođenima“, potiskujući sećanje na to da je u njoj opevana revolucionarna praksa komunista iz dvadesetih i tridesetih godina XX veka.

Mogućnost tako ležernog postavljanja prema problemu revolucije olakšana je činjenicom da za sada u Srbiji nema organizivanih revolucionarnih snaga koje bi bile u stanju da prigušeno narodno nezadovoljstvo artikulišu u pravcu rušenja sadašnjeg poretka. I u svetskim razmerama situacija je, sa stanovišta organizacionih kapaciteta revolucionarnog radničkog pokreta, daleko od idealne. To, međutim, ne znači da se treba prepustiti pasivnosti. Svet je potrebno aktivno menjati, a ne samo tumačiti. Postaje sve očiglednije da je izbor adekvatnog rešenja sužen, i da se u akutnoj formi nameće stara dilema „socijalizam ili varvarstvo“. Stoga rad na izgradnji organizacije s jasnim i osmišljenim revolucionarnim usmerenjem predstavlja prioritet. To je preduslov za razvoj masovnog pokreta koji će se izboriti za uspostavljanje vlasti najširih slojeva nad sredstvima za proizvodnju. To je preduslov realizacije političkog projekta kojim se prevazilaze antagonizmi i mržnja koja je posejana među narodima na prostoru bivše Jugoslavije i Balkana. To je jedini put razvijanja demokratskih potencijala koje ispoljava narod željan korenitih promena.

V. Marković