Istorijat obeležavanja Prvog maja kao međunarodnog praznika rada ima svoje korene u specifičnoj borbi radništva za skraćivanje radnog dana. Ideja o skraćenju radnog dana, koja se nalazila u osnovi delatnosti prvih sindikalnih organizacija 30-ih godina XIX veka, ima svoju dužu predistoriju, koja je vezana za razvoj kapitalizma od njegovih ranih stadijuma.
Još početkom XVI veka, u Utopiji Tomasa Mora, izražena je ideja o šestočasovnom radnom danu. Tvorac formulacije o osmočasovnom radnom vremenu bio je Deni Vera, pisac iz prve polovine XVII veka, u čijem je projektu dan podeljen na tri jednaka dela: prvi je namenjen radu, drugi zabavi a treći odmoru. Docnije su pobornici ideje tzv. tri osmice bili Robert Oven u Engleskoj i Sismonidi u Francuskoj, u čije vreme pada i formiranje prvih sindikalnih organizacija.
Sve veće zaoštravanje socijalnih suprotnosti u kapitalizmu i porast svesti radničke klase doveli su do stvaranja Međunarodnog udruženja radnika, odnosno Prve internacionale, 1864. godine u Londonu. Internacionala se posebno zalagala za borbeno insistiranje na skraćenju radnog dana na osam sati, a Karl Marks je u njeno ime tu potrebu formulisao i kao neophodan preduslov da rednici mogu da se umno razvijaju, međusobno komuniciraju, i organizuju društveni i politički rad.
Posle pada Pariske komune bio je praktično onemogućen rad Prve internacionale, ali njene ideje su ostale ideje vodilje radničkog pokreta pojedinih zemalja. Stoga nije slučajno što je 1884. godine Federacija strukovnih sindikata SAD odlučila da sindikalne organizacije preduzmu inicijativu kako bi počev od 1. maja 1886. godine osmočasovni rad postao stvarnost. Ova rezolucija, koja je postala nagoveštaj jedne nove borbe proletarijata celog sveta, nije bila u svoje vreme gotovo ni zapažena. Ni u SAD Federacija strukovnih sindikata nije imala širi oslonac, a van zemlje nije se gotovo ni znalo da postoji. Pa ipak je ta rezolucija odigrala značajnu istorijsku ulogu.
Kada je osvanuo Prvi maj 1886. godine, sprovedeno je, širom SAD 5.000 štrajkova uz učešće 340.000 radnika. U masovnim demonstracijama radnici su nosili transparente na kojima su bile ispisane tri osmice. Njihove parole su bile: »Počev od danas, nijedan radnik ne treba da radi više od osam časova: osam sati rada, osam sati odmora, osam sati kulturnog uzdizanja«. Ove parole o tri osmice postale su docnije veoma popularne. Snaga radničkog pokreta bila je tako očigledna da su zastrašeni poslodavci bili prisiljeni na popuštanje. Već tog dana oko 200.000 radnika izvojevalo je osmočasovni radni dan; krajem meseca – još 50.000; a još oko milion radnika izborilo je skraćenje radnog vremena.
Istorija Prvog maja kao međunarodne demonstracije radnika za osmočasovno radno vreme i ostala prava radničke klase počinje zapravo tek događajima koji su se odigrali u Čikagu 3. i 4. maja 1886. godine. U ovom američkom gradu Prvi maj je protekao relativno mirno. Oko 40.000 radnika obustavilo je rad, a sledećih dana pridružilo im se još. Poslovna i politička oligarhija bila je iznenađena i nastojala je da uz pomoć policije rastera skupove i rasturi radničke povorke.
Policija je stupila u akciju 3. maja predveče. Na mitingu pred Fabrikom poljoprivrednih mašina, kome je prisustvovalo 8.000 radnika, govorio je jedan od vođa anarhista, Ogast Spajs. Odjednom su se otvorile kapije fabrike i iz dvorišta su izašli štrajkbreheri i plaćeni detektivi poslodavaca. Nastao je metež, počela je i pucnjava. Plaćenici poslodavaca i policajci, koji su se umešali, počeli su da pucaju na radnike. Šest radnika je poginulo, a oko 50 ih je bilo ranjeno.
Sutradan su ponovo bile organizovane manifestacije na Hejmarket skveru. U početku mirne, one su se posle eksplozije jedne bombe pretvorile u strašno krvoproliće. Broj mrtvih nije tačno ustanovljen, a znatan broj manifestanata bio je uhapšen. Od njih je docnije pet radnika osuđeno na smrt: Ogast Spajs, Albert Parsons, Adolf Fišer, Džordž Engel i Luj Ling. Na taj način buržoazija je želela da zaplaši radnike i da osujeti njihovu borbu za svoja prava. Ali ove prve žrtve majskih demonstracija imale su suprotno dejstvo od onog koji je očekivala buržoazija.
Pokolj u Čikagu odjeknuo je širom sveta. Uspomena na ovaj događaj očuvana je u docnijem praznovanju Prvog maja – dana borbe svih radnika sveta protiv kapitalističkog ugnjetavanja. Na Prvom kongresu Druge internacionale u Parizu 1889. godine odlučeno je da se svake godine, počev od Prvog maja 1890. godine, sprovode masovne demonstracije i štrajkovi za zaštitu interesa radničke klase. Na taj način je utemeljen Prvi maj kao međunarodni praznik radnih ljudi. Prvi maj je postao dan borbe za ostvarenje prava radničke klase celog sveta.
Godine 1893. održana je prva prvomajska proslava u Srbiji. Toga dana, već u osam sati ujutru, beogradska kafana »Radnička kasina« u Makedonskoj ulici bila je krcata ljudima. Crvenele su se trake s parolom: »Proleteri svih zemalja, ujedinite se!«. Uz zvuke radničke Marseljeze pred kafanom se postrojila povorka, gde se za tren oka stvorio gust špalir žandarmerije. Ometeni pretnjama žandarma, svi učesnici su se razišli, sem sedamnaestorice obućara. Ovih sedamnaest ljudi, okruženo dvostrukim redom žandarma, krenulo je u Topčider, gde je pročitan pozdrav socijaliste Vase Pelagića mladom srpskom proletarijatu. Zatim je zbor bio rasteran.
Prva masovnija proslava Prvog maja u Srbiji organizovana je 1905. godine. Ulicama Beograda u prvomajskoj povorci prošlo je 6.000 učesnika, a na zboru u Topčideru bilo ih je oko 10.000. U Kragujevcu je bilo 800 učesnika, u Nišu 2.000, u Pirotu na proslavi 1.500, u Šapcu isto toliko, itd. Srpski proletarijat je proslavljao Prvi maj u znaku solidarnosti sa ruskim radnicima, koji su se borili protiv carizma. U fabrikama i radionicama bio je obustavljen rad. Parole beogradskih radnika bile su: »Osmočasovni radni dan i zakonska zaštita radnika! Rat ratu, mir među narodima! Dole s militarizmom, živela narodna vojska! Živela ruska revolucija! Pravo borbe, pravo štrajka, sloboda radničke koalicije!«.
Posle Prvog svetskog rata, usled uspeha Oktobarske revolucije u Rusiji i žilavih revolucionarnih pokušaja u Nemačkoj i Mađarskoj, buržoazija u mnogim zemljama, pa i u tada formiranoj jugoslovenskoj državi, prelazi u kontranapad protiv radničke klase i njenih tekovina. Već je 1919. godine tadašnja radikalsko-demokratska vlada zabranila proslavu Prvog maja. Izvršena su hapšenja brojnih komunista i sindikalnih aktivista. U Beogradu je žandarmerija uoči Prvog maja na Pašinom brdu, Banjici i na Topčiderskom brdu postavila topove. Već sledeće godine režim je počeo da zavodi mere kojima se van zakona stavljaju Komunistička partija i sindikalne organizacije, tako da je tokom čitavog perioda postojanja Kraljevine Jugoslavije svaki pokušaj organizovanja Prvomajskih demonstracija bio praćen policijskim progonima i terorom.
Na kraju Drugog svetskog rata, zahvaljujući uspehu Narodnooslobodilačke borbe i socijalističke revolucije, Beogradom je Prvog maja 1945. godine povorka od 250.000 ljudi demonstrirala solidarnost sa završnim borbama protiv fašizma i spremnost radništva da svoj rad uloži u obnovu i izgradnju ratom razorene zemlje, očekujući da će radnička klasa imati vodeću ulogu u stvaranju slobodnijeg društva.
* * *
Na sto dvadesetu godišnjicu organizovanog obeležavanja Prvog maja u okviru međunarodnog radničkog pokreta, u Srbiji nema pravih prvomajskih demonstracija, iako se socijalni problemi radnika u privatizovanim preduzećima zaoštravaju do te mere da se sve češće organizuju drastične forme protesta kao što su štrajkovi glađu. Dok radi skretanja pažnje javnosti jedan od štrajkača samom sebi odseca prst, vođa sindikata "Nezavisnost" Branislav Čanak opstruiše organizovanje prvomajskog protesta, optužujući radnike da više vole da jedu jagnje nego da idu na protest, a funkcioneri samostalnog sindikata najavljuju mogućnost transformisanja sindikata u političku stranku, dižući ruke od neposredne borbe za radnička prava na radnom mestu.
Pred Prvi maj, više od deset hiljada radnika i radnica iz cele Srbije okupilo se na protestu u organizaciji Saveza samostalinih sindikata 29. aprila 2009. godine u Beogradu. Crvena inicijativa podržala je ovaj protest čiji su zahtevi bili obustavljanje otpuštanja radnika, smanjivanja plata i penzija, kao i da se teret ekonomske krize prebaci na najbogatije. Na protestu je pokazana veća masovnost i veći potencijal radničkog bunta nego prethodnih godina, i jedino je konfuzna i izdajnička politika sindikalnih lidera uslovila da protest ne bude još masovniji i da na njemu ne bude još jače izraženo suprotstavljanje radničke klase politici koju država sprovodi u interesu kapitalističke klase.
No comments:
Post a Comment